Nova iskra

СТРАНА 218.

НО В А ИСКРА

ВРОЈ 1.

Када усправише оца, спази их и он. „Е, дошао је и лупеж", узвикну он, „баш да видим да ли ке моћи издржати мој поглед !" Затим га изнесе Павле спомоћу једнога судскога служитеља уз ступње до собе за сведоке. Мати и сестре пођоше за њима, а људи застадоше и посматраху ову жалосну литију. Чекаоница за сведоке била је пуна људи: махом становници из Хеленентала. У једноме углу стајала је гомилица просјака, једна жена подбула лица, са црвеном струком око појаса, у којој је спавало једно одојче. За боре њене сукње беше се припило мало јато издеране деце, која се чешаху по глави и потајно муваху у ребра. То је била породица оптуженога, која -је хтела да сведочи да је отац оне ноћи био код куће. Мајерхефер се протезао и пропињао у својој столици и бацао је изазивачке погледе око себе. Чинило му се данас више него икад да је велики човек, јунак и мученик у исти мах. Врата се отворише, и Дуглас са Јелисаветом се појавише на прагу. Мајерхефер му добаци отрован поглед, па се онда смешкао подругљиво у себи. Дуглас и не обрати пажњу на њ, већ седе у супротни угао, повукавши са собом Јелисавету. Она је изгледала бледа и потресена, и била је плашљива, бојажљива понашања, које је јамачно било изазвано туђом, непријатном околином. Она се поклони с овлашним осмехом матери и сестрама и погледа Павла замишљеним погледом, као да га што пита. Он обори очи, јер не могаде. издржати погледа. Мати јој хтеде прићи, али је Мајерхефер ухвати за сукњу и рече, гласније него ли је било потребно : „да се ниси усудила !" Павле је био као укочен. Колена му клецаху, на челу му је био тежак притисак, који му је кратио сваку помисао. „Ти ћеш јој нанети срамоту", мрмљао је непрекидно преда се, не знајући шта говори. Унутра у поротничкој дворници поче саслушавање сведока. Позваше једнога по једнога. Прво дођоше на ред надничари, затим крчмар, у чијој је крчми Раудсуз говорно што шта, затим она подерана гомилица у углу. — Соба се поче испражњавати. — Затим прозваше име господина Дугласа. Он шану својој кћери на ухо неколико речи, које су се јамачно тицале Мајерхеферових, па оде својим широким кораком. Скрстивши руке у крило, седела је она сада усамљена поред зида. Јака румен од узбуђења бехпе јој облила образе. Гледала је врло љупко и плашљиво, а њено просто, природно биће оцртавало се у сваком њену покрету. Мати не скиде очију са ње, а покаткад погледаше она на Павла и смејаше се при том као у сну. Прође четврт сахата, па прозваше и Јелисаветино име. Она добаци још један пријатан поглед матери, па ишчезе у вратима. Нзено саслушање није трајало дуго. — „Господин Мајерхефер отац" — викну момак из дворнице и дотрча да Павлу помогне понети столицу. Стари се испрси и наду образе, па се опет затури с мушким тихим стењањем, радостан у себи што сме играти тако успешну улогу. Пространа поротничка дворница истопи се пред Павловим очима у ружичасту маглу, неразговетно виде он густо збивена лица која гледају на њега или оца, па мораде дворницу опет напустити. Сестре, које су дотле радознало гледале око себе, ггочеше се бојати. Да би угушиле страх, почеше јести намазани хлеб који су биле понеле. Павле ихје соколио тГ*одбијао је кобасицу коју су му велитсодушно понудиле. Мати се беше повука у угао, дрхташе тихо и говорила би с времена на време : „Шта ли то хоће од мене ?"

„Господин Мајерхефер син", разлеже се с врата. За тренутак после тога стајао је у внсоком, људима испугБеном простору пред узвишеним столом, за којим је седело неколико људи строга и озбиљна лица ; само један, који је био сео мало у страну, смешкао се непрекидно. То је био државни тужилац, кога се плаши цео свет. На десној страни дворнице седела је исто тако на узвишеним седиштима гомилица часних грађана, којима се видело да им је досадно и који перорезима, парчетима хартије и другим прекраћаваху време. То су били поротници. На левој страни седео је у затвореној клупи оптужени. Он се домигивао са гледаоцима и начини лице, као да се овај претрес тиче свакога другога, само не њега. Тако љубазнога још није Павле никада видео овога туробнога човека. „Ви се зовете Павле МајерхеФер, рођени сте тад и тад, вероисновести евангеличке итд." питаоје средњи судија, човек сасвим кратко ошишане косе и оштрога носа, читајући нодатке из велике једне свеске. То је чинио мирољубивим мрмљавим тоном, али намах му глас постаде одсечан и оштар као нож и очи му оборише муње на Павла. „Пре Вашега саслушања, господине Павле Мајерхефере, обраћам Вам пажњу на то, да свој исказ после морате потврдити заклетвом." Павла обузе језа. Као убод пројури му реч „заклетва" кроз срце. Учини му се као да мора пасти и сакрити своје лице од свих посматралачких очију, које на њ гледаху. А затим осети у себи поступну промену. Упрте очи игачезоше — дворница потону у маглу, и што му је више говорио судијин звучни, оштри глас, што је више чуо да му се прети небеским и земаљским казнама, све му се више учини као да је сасвим сам с оним човеком у пространој дворници, и сва његова тежња упути се на то да му одговори тако, да Јелисавету и не помене. „Дед' сада — сада се покажи да си човек", викало је нешто у њему. Беше то осећај сличан ономе, када је седео онда горе на крову; његов се дух изоштри, а потмули притисак, који га је вазда гњавио, спаде с њега, као да се дреше ланци, којима је био спутан. Он исприча мирним, Јасним речима шта зна о оптуженом и описивао је његово биће; исприча и како се у души осећао сродан са њим. Када то рече, прође кроз дворницу мрмљање, поротници испустише одсечке хартије, а два се перореза затворише са звеком. „Шта је било, када се господин Дуглас сукобио с Вашим оцем ?" упита председник. „То не могу рећи", одговори он чврстим гласом. „Зашто не?" „Морао бих зло говорити о своме оцу!" одговори он. „Шта то значи: „зло" угшта прсдседник. „Хоћете ли тиме да кажете да се бојите да свога оца изложите кажњиву поступку?" „Да", одговори он тихо. Опет прође мрмљање кроз дворницу, а иза леђа чу он шкргућући глас свога оца: „Неваљали деран !" Али га то не збуни. ;,Закон Вам допушта да у таквом случају одбијете исказ", настави председник. „Али откуда то да се Ваш отац окомио на Раудсуза ?" Без муцања исприча он догађај, само када је морао исповедити, како је оца однео у кућу, задрхта му глас, и он се окрете, као да хоће да га замоли за опроштај. Стари је био стегао пестшце, а зуби му цвокотаху. Морао је доживети да му рођени син здере јуначки венац са главе. „А пошто сте момка отпустили, нисте га више ни видели ни што чули о њему ?" упита председник. „Нисам .. .."