Nova iskra

СТРАНА 198.

Н 0 В А

И С К Р А

11Р0.Т V.

Месец је баш спрам прозора; обасја ханумине ккери, унуке, хануму, што лежи наузнак, прекрштених рука; црвене-су јој витице пале по прсима... Говор је све гласнији, брлси и бржи ; глас мијенепо^нат: то не говоре ханумине кћери, ни унуке . .. Месец још лепше сину, обасја ханумино лице ... То Мејрем-ханума говори; глас, истина, није н>ен, али ено, мичу јој се усне... Скочих и повукох Мерсију за рукав љена белога геџелука. 1 ) Она се трже ... „Аман ! Шта је ? —" изговори уплашено. — Слушај !... Она се усправи, седе на постељи; пређе рукама преко лица, па тад похита матери. И оне се две пробудише, старија кћи Мејрем-ханумина и унука девојка. Све три клекоше око старичине главе, наднесоше се над љу, и одмах се зачу тих шапат а из дубине груди : — Аннем ! Бујук-аннем (мајко ! стара-мајко) ! Но говор се продужава . . . Стара говори. Не говори обично, но као да чита књигу какву, па где ваља одахнути, одахне, где заврши став, застане, а час толико поћути, колико јој треба да преврне лист. Читање је све гласније и толико брзо, да се види где Мејрем-ханума изговара с грдним умором. Ова жена гато на јави ређа реч за речју као бисер на концу, у сну овако брзо говори ! А је ли ово сан, шта ли је ? — Аннем ! Бујук-аннем ! . .. Све три клече, наднесене ; зову је оним тихим шапатом из дубине груди ; бришу јој махрамом зној с лица, с чела, а она се не миче, само јој усне мрдају, све брже и брже . .. Говори ли арапски, или, можда, персијски : још нисам разумела ниједне речи једине ! И ућута. Ама колико ? Колико да се изброји до десет. Опет читање, испрва полако, тихо, после брже, све гласније. Све тако. Хтедох питати шта је то, па нисам могла : вилице ми се стегле, дршћем, срце ми све брже удара. И кога бих питала? Љене кћери и унука не чине ми се више земаљска створења, већ небеска, дуси ... Све су три у бело, а густе, црне власи распрострле им се по плећима, грудима. Све три буде је онако, а мени се чини као да ти гласови с неба долазе. Опет заћута. Кћери јој се усправнше, пређоше руком преко лица и поменуше име Божје. — Алла'!... Бога помињу ... — Ла илахе ил Алла' (нема Бога осим Бога)! Ла илахе ил Алла'! Ла илахе ил Алла'! — Чујаху се сада јасно речи, које изговараше Мејрем-Ханума као на јави. — Ла илахе ил Алла'! — понавља уморна старица небројено пута. И она Бога помиње. А ја се смирујем . .. И сама узех читати молитву, Оченаш. Јер није ли тај Бог, кога поменуше кћери Мејремине, чије име изговара Мејрем-ханума, и што осим Н>ега Ноћна хаљина.

нема другога, исти Бог, кому се и ја молим, и сав хришћански свет, колико га је ? Бог је један. — Ла илахе ил Алла'! — чујаше се још за дуго, али све лакнте, тише, док не пређе у шапат, најтиши шапат, који на уснама уморне старице изумре. — Дајте ми, децо, мало водице! — проговори Мејрем-ханума чисто, трезвено, кад се усправи и седе на својој постељи. Похиташе све три, грабећи се која ће пре да је послуша. IV Доцкан се легло, а рано устало! Чим се умисмо и обукосмо, пођосмо за Ајшом циганком, слушкињом Мејрем-ханумином, што је заметнула на раме грдну бошчу са серџадетом и шиљтетима. Поред ње тапка босоного циганче Рустем, Мејремино слушче, носећи мали мангал са жаром и прибор за каву. Идемо стазом кроз шуму, а већ се чује с брега пред нама дахире Ате свирачице и ћемане старога свирача Ахмета, што је прекрстио ноге и окренуо леђа ханумама — да их „не види". Саба-ћеифи граде хануме ту на брегу у бујноме мајском зеленилу, где ваздух мирише на росно цвеће, на траву. Сунце се тек родило, тек што је помолило лице светло, а хануме се надмећу с булбулима . .. Не пева један и два, не прижељкују само десет! Броја им има, али се незна: пуно ихје у густом лугу пред којим седе хануме (неке на росној трави, не жалећи Фереџе, не бојећи се студени јутарње, неке на ћилиму или шил.тету); седе с јашмацима — белим као висибаба — само преко главе, јок и преко лица. Не покригае се по лицу и устима ваљада зато, да би удисале свеж, мирисав мајскога јутра ваздух, да би рахат пиле тутун и каву, да би их гледали славуји и певали све лепше и лепше. Иред њима је неколико мангала, једни пуни жара ; у другима се разбуктали суварци, што хануме накупише уз пут од Бање довде. Вру џезвице, шећерли-кава срче се : она је за наште срца, а саде (сама) за јелом .. . »Меџлиси курдум, отур'дм, »Јар јан'ма ђетрд'м, »Јарлен берабер јатрд'м »Сорун душоге, јоргана!« (Меџлис сам збрала, седела, Крај себе драго довела, Заједно с драгим спавала Цитајте душек и јорган!) — Дан! Дан! — испразни једна, раздрагана песмом, две мале пушке ту пред меџлисом (посело). — Ашколсун! — узвикнуше све као из једнога грла колико могу. Одговори гора: — Дан! Дан! — Ашколсун !. .. Пукао би пред нама видик далеко, да га не затварају пошумљена брда искићена селима и засеоцима. А у дољи, између тих брда и брега где је меџлис, њиве су и ливаде . .. Као море таласа се од јутарњега поветарца зелено жито ; чује се блејање јагњади, звонцад виторогих овнова и свирале млађаних овчара ; разлеже се песма једрих цура : већ су у пољу и певају сељанке, Српкиње, а оно весело „ој" што одјекује брдом и долином казује е нису више кћери турске раје, но слободних српских домаћина...