Nova iskra

СТРАНА 200.

II 0 В А

П Т И Ц А

и.

[МАМ ЈЕДТ10 ГОПЧЕ МАЛО Што МИ ЦВРКТИ ПЕСМЕ ТУЖНЕ, ПоРЕД КОЈИХ и ЈА МАП1ТАМ 0 МУКАМА БРАЂ.Е СУЖНЕ. слушајућ. му тужни цвркут Д апас ми се уздах оте, Ј ер ооетих браство с љиме И у' души жиг срамоте. З анесе ме гопче сетно СвО.ТЕ туге бездним вигом, Т е у часу сапатничком ОтВОРИХ му тсавез птиром. ПОЛЕТЕ МИ РОПЧЕ МИЛО . . . Ал МИ РАДОСТ БРЗО СКРАТИ : З ар УМОРНО од слободе У КАВЕЗ се само ВРАТИ!

Р. Ј. ОДАВ1ТБ

ЦРТИЦЕ И АНЕГДОТЕ ИЗ ЖИВОТА ЗНАМЕНИТИХ ЉУДИ У СРПСКОГА НАРОДА СТЕВАН ТОДОРОВИТ\ Долазак у Србију. Крајем 1856. године, путујући са Корнелијем Станковићем по српским крајевима, до1је ТодоровиК у Београд. Одушевљен свим што је српсгсо, гледајући у Србију као избавитељку неослобо^ених делова српских — реши ее да остане у љој и да јој посвети свој зкивот и рад. Знајући се још из Беча са Љубомиром Ненадовићем, својим другом и пријатељем, Тодоровић одседне код њега у стану. Ненадовић је тада обитавао у Граттд Хотслу. Соба, у којој је становао, била је у исти мах и редакција Ненадовићеве „ШумадинКе". Од намештаја био је између два прозора висок сто за којим се стојећи писало, лево и десно од н>ега два обична кревета застрта шареницама, нешто растурених кљига, сто и две три столице. Када је у вече Ненадовић увео свога госта, показао му је једну од постеља, рекавши: Молеру, ти ћеш сиавати у овој а ја у оној постељи. Чим су полегали, осети Тодоровић све неугодности тврде постеље, јер је шареница била пребачена преко голих дасака. Чика-ЈБуба је већ спавао на својој постељи најдублзим праведничким сном, те није ни могао чути како му се гост премеће по постељи, хукће и нестрпл>иво чека зору. Кад је освануло, примети гост да је у домаћиновој постељи душек, те још дубље уздахну. Али — за ту је ноћ било доцкан. У вече дође опет домаћин с гостом на ноћиште. Али домаћин није ни слутио шта му је гост припремио.

Гост је легао раније, а Ненадовић дуго је те ноћи писао за своју „Шумадинку". Поноћ је била превалпла, када је уморан потражио своју постељу. . . Кад је било време устајању, домаћин је будио свог госта: Хеј, молеру, молеру! Устај, већ је време. Дижи се! Па када ти данас буде до спавања, потражи ког нријатеља који има два душека, јер ја баш иикако нисам научио да спавам па даскама! Али је чика-Љуба то само рекао: јер је већ тога дана купио још један душек и наместио га у постељу за свог пријатеља. Убрзо после овога пошао је Тодоровић у свој стан. Тада га је испратио домаћин са речима: Е, молеру, ти ми батп направи посла ! Што ће мени два дутпека ? Видим ја шта ће већ бити : мораћу се ја због тог дутпека, чини ми се, жепити! Почетак уметпичког рада. Од Ненадовића прешао је Тододтовић у свој стан који је био у гостионици „Српски Краљ" (данашља зграда Бсоградске Општине). Гостионичар је био Стеван Мирковић. Чим је се Тодоровић уселио у свој нови стан, намести га гато је боље умео, По зидовима је обесио своје студпје и слике што их је допео из Беча, спремио је довољно платна и боје, намсстио „штафелај" и — чекао поруџбине. Али су му из дана у дан жеље бивале све скромније, док није на послетку желео макар једног јединог купца који би му бар исплатио дуг нестрпљивом гостионичару! Послс тромесечног становања и храњења у гостионици, додија Мирковићу чекање, те изнесе па Велики Трг Тодоровићеве радове да извади, ако је јотп могућно , сликарев дуг. Како је то морало бити лепа слика : добошар лупа, полицијска власт теслими, по неки л>убопитл>ивац загледа „контрафе" н одлази даље, уметнитсу срце пуца, јер није ни у сну могао сневати да ће му се сликс па тај начин „растурати по народу !" Адвокат Грујић тсупио је том приликом 8 слика за Панчевачког књижара Витишлагера. А када је гостиопичар „извадио своје наре," свет је се разишао, купци су разнели слике, а уметник је заплакао, — ал' и даље остао сликар! И данас је седом уметнику тегако причати о том, а нарочито још и због тога, што доцније, поред свег марл.ивог трагања, не могаде пронаћи те својс радове које би врло радо откупио као успомене на срећно доба када их је радио, као и на тешко разочарање при првом ступању у слободан уметнички живот. Ж е н и д б а 1860. год. већ су, у материјалном погледу, наступили бољи дани у уметиикову животу. Те је године постао васпитач тада малолетном велитсом народном добротвору Велимиру Тодоровићу. По писменом уговору, Стеван Тодоровић ваљало је да се као васпитач не жени, јер ће се у противном случају раскинути уговор. Скоро четири године није било нотребно помињати о овој тачки у уговору; али у половини 1864. год. изађе Тодоровић пред г. Матију Бана и затражи руку његове кћери. Бану јс била угодна ова прошевина, али није заборавио да