Nova iskra

ОТРАНА 242.

НОВА ИСКРА

БРОЈ 8.

Он није знао ништа. А и како би се сумња уселила у ту племениту душу? Али баш због тога моје су се муке увећавале. — Погледај колико си ниско пала! говорио ми је мој понос. — Какву си љубав одбацила! шапутало ми је срце. И где си нашла накнаде за то ? Да ли ми је Масимо могао да накнади ма и једпу од оних радости, што сам му их жртвовала ? Ох, грешна љубав не чини ме срећном — за један дан доста је л>убавног пијанства, али зкивоту је потребан мир. Како сам могла да из своје памети одагнам усномене на страст, од које је један једини тренутак слабости оставио иламене трагове?... Масимо се стављао између мене и моје савести, увећавајући моје сузе покајања сузама из мање чистог извора. Дани су пролазили а пуковнику је бивало све горе. Лекар је чинио све, да ме обмаие, и ја бих се можда била предала обманама, али Атилијо је био говорио о свом блиском крају с оном достојанственом мирноћом, с оном озбиљном резигнацијом, коју поштен човек осећа кад се приближава ужасна сенка смрти. За та неколика месеца ја сам се по други пут налазила иред лицем смј>ти . Оиа ми је отимала пј )едмете моје најчистије љубави, као да ме тиме хоће да казни што сам је увредила. Дрхтала сам и своје ужарено лице скривала. Клечећи крај његове постеље, обузета осећајем силне нежности, узвикнух: — Кад бих могла да те спасем! 0, реци ми, да ли ти је довољна крв мога срца, мој бедни живот. Кажи! Кажи ми да не засгшш, реци ми да нећеш умрети! У тим тренуцима ми се чинило, да би ми било драго да поправим сваку кривицу и да последње године проживим покајнички и срећно с њим, који је био моја прва љубав. Та мисао ме је испуњавала до очајања и ја обасипах нољупцима његово чело и бледе усне, које су се још и у највећем болу на ме смешиле. Једно вече — звезде су јасно трепериле, а небо без месеца изгледало је као угасито плава завеса на прозору — Атилијо је био тужнији но обично. — Драгано моја — нромуца он слабачким гласом — дошао је час растанка. Јате остављам младу и лепу и саму на овоме свету, који сања о љубави у ружичастим бојама, а ти видиш, Валерија, — да је и сама љубав пролазна!... Али, како било да било, живот без љубави је несносан. Чуј ме: ако би дошао какав човек од срца, да те понуди са срећнијим данима; ако би ти се самоћа учинила суморном без друга — сети се да ћу те ја благосиљати из гроба, мила моја пријатељице. Себичност људске страсти разбија се о гробну плочу — буди срећна, Валерија. Ја те остављам саму . . . али слободну! — Не — прекидох га живо — ако Бог још прима заклетву једне јаднице, ја ти се заклињем успоменом свога оца, овом твојом руком која ме је увек милостиво подупирала, кунем ти се, Атилијо, да никад нећу бити ничија. Један зрачак радости сијну у самртникову оку. У том узвишеном тренутку маска ми сажизала лице. Моји узлутали погледи морали су му открити више но бол. Хтела сам да му исповедим свој грех, — да, осећала сам

одважности за то — осећала сам нотребу да се понизим, да му се покажем као скрхани, кривоклетнички идол на оном олтару, на коме ме је он обожавао. — Атилијо — узвикнух — Атилијо мој .. . . Али самртно бледило тргну се по његову лицу ја скочих и повиках за помоћ, полудела од.ужаса и бола. Одмах послах по лекара; то је била несвестица проузрокована великим узбу^ењем, те му је требала апсолутна тишина. Какву ноћ проведох крај њега, ћутећи и лијући сузе. Плава небесна завеса, којаје мало по мало губила своје звезде, претапала се цостепено у сивкасту са ружичастим потезима — свитала је зора, та вечита младост света! Атилијо отвори очи и погледа ме ; погледа ведру светлост, и насмеши се, као да је над оним зрацима смотрио безграничност других светова. Хтеде да се уонрави, али наде ничице у напред испружених руку и сузних очију као хладни леш у моја наручја. — Тужан као живот! рекао је један песник. Радости у мсивоту има мало, болова много, и докле ирве пролећу не остављајући трагова као лак чун на мирном мору, друге као лађа, коју је разбила бура, избацују своје остатке на обалу. На иуту свога животајасад корачам сама између двају мртваца. Једно ужасио, мило име усуди се понекад да ми искрсне у срцу или на уснама .... али ћеш ми онростити ти, о Господе, јер ти знаш моје жртве ! И пре сам живела тако повучено, да ми није било иотребно издавати нове наредбе ! У потпуној самоћи проводила сам своје време мислећи на оне које сам изгубила .... и на онога, кога сам узалудно покушавала да ишчупам из свога срца. Где је био он ? Да ли је знао шта с'е збило ? Да ли ме је још љубио ? — Горка сумња и велика иеповерљивост, између којих вођаху дивљу борбу љубав, понос и дужност ! Али он дође — и у његовим очима сијаше толика нада, на његовим устима лебдијаху толике дрхтаве и веселе жел>е, да су мене очекивале нове, безимене муке. Морати сама разорити своју срећу, имати у рукама пехар љубави и разбити га у комаде! Ма колико да су бол и самртне муке моје савести угасиле жар мојих чула, кад га видех онако лепа и страсна како ми јури у сусрет, кад прочитах у његовим дубоким очима питање, кад ме загрли својим рукама које су дрхтале од узбуђеља, кад осетих куцање његова срца, кад његов од јецања промукли глас проговори ми: Моја си ! — у мени, бедници заче се искушење коме се не могох одупрети. Љубав, која је избијала испод јарма, жудела је за слободом, и дрхтећи од таласа узбуркане крви, ја се осетих као у рају, у одушевл.ењу у коме је моја разбуктала машта пловила као ио неком чаробном мору. Видех пред собом дане непролазног весеља, непрекинути ланац среће, потпун заборав света — дуг поверл>иви заједнички живот, нежну преданост« бескрајну жељу за љубављу, уживањем, животом ! Већ сам хтела да му довикнем : Хајде да бежимо, твоја сам, одведи ме под најплавље небо, под најзелепије