Nova iskra

СТРАИА 250.

ђРОЈ 8.

јецајуки испред постеље на колена и сакри лице на љеним грудима. Она му нареди да се дигне и рече : „Није право што сам те уплашила. Ако Бог хоће, све се још може огсренути на боље. ■—Што си ми сада испричао, врло ме је обрадовало. — Ја знам, када се ти чега латиш, да га се пе оканеш олако. Само бих желела, да то још доживим." Тако га је тихо и неприметно опет соколила, када се за се није имала више чему надати. Друге једне ноћи, када је од сувиганога умора заспао на столици, шкну она његово име. „Шта желиш, мајтсо ?" унита он, скочивши. „Ништа", рете она. „Опрости ми, требало је да те оставим да се одмориш. — Али ко зна, колико ћемо још говорити једно с другим — па бих се радо користила временом." Био је у овој прилици сувише бунован, те не схвати смисао њених речи. Он седе ближе по ,ед ље и ухвати јој руку, али му се очи одмах опет сведоше. Н>ој се учини да је будан, па поче говорити : „Ја сам некада била врло весели, млади створ, врло мало друкча него ли су твоје сестре .. . Срце ми је хтело готово препући од радости, а очи,су ми вазда гледале даљину, као да мора отуда да се појави нешто одвећ лепо — какав кнежевић или тако ко. Једном сам почела и љубити — оном другом љубављу, великом, божанском, оном којом судбина на нас наиђе. Али ме он није хтео — био је витак и плав и имао је брадавицу на бради. Ту сам брадавицу све желела да пољубим, али никако нисам могла. Он је до душе опазио моју љубав, и једнога дапа, када је био особите воље, узео ме је у наручја и миловао ме, па ме је опет пустио. А ја сам била весела и радовала сам се, што ме је бар једном држао У загрљају." Она застаде. Очијој се засветлеше, образе јој обузе ружична, готово девојачка боја — она се чудновато подмладила. Тада она опази да је он заспао, па стаде, Када се пробудио, рече : „Учини ми се, мати, као да си ми нешто причала." „Биће да си само сањао", рече она и насмеши се, али су јој мисли међутим пошле све даље и даље кроз цео љен живот, и ишчепркаше из свих кутова ситпе остатке радости, који су се ту крили. „Управо не знам", рече она, „зашто сам целога живота била тако жалосна. Еада се сетим свега, управо ми се тгикада није ни десила каква велика несрећа. Додуше пије било лепо, када смо се морали селити из Хеленентала, а када сам видела, како се соба осветлила од запаљепе житнице, врло сам се уплашила, али у гмавноме ипак ми је било увек врло добро. — Вас сам децу сву подигла и ни једтто нисам смрћу изгубила, — а имали смо уветс и да једемо и да пијемо. — Отац је додуше по некад гуттђао, али није друкче у браку, то ћеш и сам једном доживети. -— — Ви сте ме деца сва волела. — Ви сте мушкарци испали честити људи, а девојке ће бити честите домаћице, ако Бог хоће и ако их ти не оставиш. Па шта управо хоћу ?" И тако се мучила ова јадна, поступпо смрћу мучена жена, да би сазнала., чиме је доведена до смрти. Лагано подиже Брига вео са љена чела, да бијој смрт могла дунути у лице. И једпо в.ече умре . . . Очи јој се сведотпе, и сама ттије зттала како. Лекар, кога још дозваше, говорио је о ослабл.ењу, о малокрвности; а само болећиви веле у таквој ирилици : „препукло јој је срце". Горко ттлачући клечале су близнаке поред љене поотел.е, отац кога донеше у његовој столици јецао је и хтеде је силом повратити у живот. .. Павле је стајао чело главе и уједао се за усне. „Ипак сам остао у праву", мислио је, „умрла је, пре него је дошла срећа. Гладна се морала дићи са трпезе животтте, баш као што сам ја казао." Чудио се што није осетио онолики бол, коликом се надао, Само збркане помисли на што шта лудо, које му

непрекидно прођоше кроз главу, као слепи мишеви кроз мрак, показаше му како му је у памети. Изби поноћ, када отац рече : „Да легнемо, децо ... Коме је до спаваља, нека спава. . . Тешки нас дани чекају." Он загрли близнаке, стиште Павлу руку и нареди да га однесу у његову собу. „Еако је отац данас добар!" помисли Павле, „за њена живота никада није био такав." Сестре му се обискоше око врата јецајући и искаху да пробди код њих. Веома се боје. Павле их тешећи соколио, отпрати их у њихову собу и обећа да ће за један сахат доћи да види гата раде. Када после тога рока са свећом у руци тихо приступи љиховој постељи, нађе их тврдо заспале. Беху се добро загрлиле, а на њиховим руменим образима јонт је било суза. Затим оде на врата очеве собе да ослугане, па када ни овде не чу ни гласка, оде на врховима прстију у одају, у којој је лежала самртница. Хтео је последњи пут пробдити поред ље. Сестре су при поласку биле пребациле белу мараму преко њена лица; он је скиде, склопи руке и посматраше, како треперећи сјај свеће игра по љеним вогатаним цртама. Била се мало променила, само је јаче избила мрежа жила на слепим очима, а очне трепавице бацаху дубљу сенку на опале образе. Он запали жижак, који је за љене болести горео сваке ноћи поред њене постеље, седе на столицу, на којој је седео иначе, и науми да се тихо помоли Богу за покојнипу. Али му намах паде на ум, да је заборавио послати по столара да рано дође да узме меру. — Требало је да направи прост чамов ковчег — црно обојен — а уоколо венац од врискових гранчица, јер је изнад свих волела ово мирно, нежно цвеће. „Шта ли ће стати ковчег?" мислио је даље, и намах се уплатпи из дна душе, јер није имао одакле да сахрани умрлу. Поче бројити и рачунати, али не могаде доћи ни до каквога закључка. „Први је пут, тс.ако њој лично нешто треба", рече он тихо и сети се избледеле халшне, коју је годинама непрекидио носила. Огт срачуна све, што би од примања могао у брзини наплатити, али је збир био незнатан а ни из близа довољан да покрије трошкове око погреба. ГГа ни она трн товара тресета, које је сутра и прекосутра могао послати у град, нису могли нигата променити. Затим узе лист хартије и поче сабирати издатке: Ковчег 15 талира. Место на гробљу 10 талира. Црквењаку 5 талира. Платно за мртпачку когаул.у 2 талира. ТГа трогакови погреба, за који је отац јамачно желео да се тпто величапственије спреми : 10 боца портскога вина . . 10 талира. 1 сандуче цигара .... 2 талира. 2 осмине пива 2 талира. Додаци за колач . . . брашна је до душе било у кући, али гаећер, сухо грожђе, бадеме, ружичну водицу итд. ваљало је тек набавити. Колико ли ће то изнети ? Рачунао је мар.љиво, али никако да се рачуп покрије. „Знаће то мајка", помисли оп, и бага је хтеде запитати за савет, када — виде да је мртва. Он се уплаши веома. Тек сада, тсада ју је његова машта опет оживела, схвати да ју је изгубио. — Хтео је гласно узвикнути, али се савлада, јер је морао наставити рачунање. „Опрости ми, мајчице", рече он, милујући десницом љене хладне образе, „не могу те јога жалити, морам те ттрво испратити под земљу."

.После три дана имао је да буде погреб. Као гато је Павле иредвидео, отац је навалио да се приреди велика свечаност. Свима својим пријатељима у граду послао је нозивнице, тта лепој сјајној хартији с црним оквиром за прст ширине. — У љима је своме болу