Nova iskra

СТРАНА 232.

НОВА И 0 К Р А

еу турске власти журиле, да се наредба Еараџипа одмах изврши. Ако је дакле било још каквог спасења, могло је бити само у одлагању и отезању. Прииреме су чињене, да се Јоргаћ у вароши погуби. Грађани се листом дигну и замоле власт, да то не чини. „Јоргаћ је на гласу јунак", — говораху они, — „а љегова дружина велика, и сви Ке за љим у ватру у воду. Кад чују да је Јоргаћ у варопш погубљен, помислиће, да је то по жељи грађана учиљено, и гледаће, да нам се како било освете. Кад већ. мора гипути, нека гине бар на пољу. За властје то све једно, а грађани неће стрепити од освете момака Јоргаћевих, који су раштркани које где, али који се за часак могу искупити и направити триста чуда од вароши." Власт одобри жељу грађана и нареди да се Јоргаћ погуби изван варопш. Тиме је добивено нешто времена, а онда је сваки тренутак био скуп. Гласник из Букурешта очекивао се сваки час. Међу тим је време протицало, а гласника још нема. Што се год могло, то се и учинило, а сад се морало приступити извршељу краљеве наредбе. Јоргаћ се опрости са породицом и попне се на кола, која ће га извести до губилишта. Силан је свет прекрилио све улице, којим ће спровод да прође. Станајенеко време као изван себе гледала шта се око ље збива. Тек кад се спровод кренуо, дође она к себи, и на мах јој се поврати сва снага духа љеног. Та овај ће дан да јој одузме и другог мужа, да је и по други пут начини удовицом ! Па да јој бар на бојишту гине и други војно, као што јој и први погинуо, ни по јада! Али на губилишту скончати под руком џелатовом, као злочинац, та мисао беше за Стану страшнија и од саме смрти! Љој се смрче пред очима, она заборави да јој треба живети за нејаког синчића Жилана и за друго живо чедо, које јој је већ заиграло под срдашцем. Све јој се мисли стекоше у ову једну: избавити мужа свог, или с љим заједно умрети ! Еао муља полети она колима и ухвати се обема рукама за точак : „Најире Ае ареко мене ареИи ови точкови, најаре мОЈ)ате убити мене у аа тек онда мога мужа! и Кола стадоше. Убезекнути стражари нису знали шта да раде. Народ се дивио јуначкој жени и гласно је одобравао љено одважно понашаље. Ни опомене, ни претље, тте могоше поколебати храбру жену у њеној тврдој одлуци. Овај Станин корак повукао је за собом ново застајање, а у том застајању био је спас Јоргаћев. Док је текла препиртса око Јоргаћевих кола, дотрче људи и јаве, да се друмом букурешким диже читав облак од прашине. Сад сав народ у глас стане тражити, да се причека, док се пе види, хоће ли у тој прашини бити кнежев гласник п какву ће одлуку донети. Тако је и било. Гласник је стигао још на време, и донео ону доцнију Караџину одлуку, услед које је Јоргаћ с породицом одмах у Букурешт отправљен. У Букурешту је Јоргаћ провео осам дана у руском копзулату. За то је време проглашен од Караџе за невина, а доцпије је ступио и у службу код Караџе као „ аитар" (што ће •рећи, дворски управник) Караџа је чуо за Станино јуначко нонашање у Краљеву и желео је видети. Она му оде да се уједно захвали^ што јој је мужа помиловао. Караџа видећи је у благословеном стањ-у понуди јој се за крштенога кума. Стаџа

роди ситта, који па крштењу добије Караџино име Александар. Мало за тим Јоргаћ се одужио Караџи за учиљену му милост. Караџа падтге код Порте у немилост, а у исто доба буде и тужен код Порте од Румуна самих. Не имајући ослонца ни у Порти, ни у народу, реши се да побегне у Ердел,, и у томе му је ишао на руку Јоргаћ са својим момцима, које је у то доба имао размештене по селима. IV. У Букурешту је затекао Чучук-Стану устанак грчких хетериста 1821. Овде јој се родило и треће љено дете^ кћи Јевросима, тсоја и сад*) живи у Атини. Еад је већ извесно било, да ће се рат несрећно свршити, остави Стана Букурешт и настани се с децом у Хотину у Русији (Бесарабији). Јоргаћа свога није више видела. Он беше душа овом целом покрету, који се његовим подстицаЊем започео а његовом јуначком смрћу завршио. Није ми намера да описујем цео ток овога знаменитога и несрећног рата. Само га се у толико морам дотаћи, у колико је у свези са главним лицем, за чију се биографију ове врсте пишу. Војска хетериста беше разбијена, врховни вођ Александар Еосилантија беше већ из Влашке у Ердељ умакао. Турци беху већ заузели и Влашку и Молдавску. Од свију хетеријских чета остаде само јопт једна, а то беше чета Јоргаћева на северном крају Молдавске. Са овом четом, у којој беше до 480 друга, затворио се Јоргаћ у мапастиру Секу опкол 3 еном са свију страпа многобројном турском војском. У чети Јоргаћевој било је доста и Срба још из Ајдук-Вељкове војске. Од ових су запамћена тројица: један архимаидрит, чије име не могох дознати, Петар Дубоњац, муж Стојне, млађе сестре Станине, и Никола Петровип, путпкар, родом из Неготина. Храбра ова четица борила се дуже време с надмоћнијом турском силом. Али је већ и храна и џебана била на измаку, а помоћи ни од куда. Јоргаћ се регаи да погине са дружином а да се не предаје. Он зовне на страну Николу, едсече прамен своје косе и преда га Николи. — „Гледај, рече му Јоргаћ : ако икако можетп, да се провучеш кроз турску војску; па ако се спасеш одавде, богом те заклиљем, однеси мојој жени и деци овај прамен косе. Нека им је то спомен од мене!" Никола оде. Јоргаћ сајош шесторицом друга (међу њима онај Србин архимандрит, Петар Дубоњац пашеног Јоргаћев и Фармаћ с којим је Јоргаћ некада Ајдук-Вељку пребегао) сиђе дође у манастирски подрум, где имјеџебана била. Осталима заповеди, да отворе манастирску капију на коју сад навале Турци. Жесток се бој заметне. Хришћански борци гинули су као некад Леонидина ју г начка дружина код Термопила. Еад Турци после очајничке борбе заузму манастир и кад им се дивљи победни усклици стану разлегати над Јоргаћем и љеговом одважном дружином, тада Јоргаћ учини што и наш Синђелић : запали џебану и са својим на смрт спремним друговима одлети у ваздух, а с њима *) Ово је иисано 1884. г.