Nova iskra

СГРАНА 302. НОВЛ — Шта се моташ овуда, пашче једно ? — загшта га писар, — Тражим рада, господине. — Овде нема за тебе рада. — Ако нема сад, можда ће бити после. А вама неће шкодити ако коме помогнем. Писар обешењак, оцени да се момку баш новац не пресипа. Извади књижицу и писаљку, поче писати, рачунати — и најзад прими Михалка. Говорило се да је на њему зарађивао двадесет новчића — ех!га. У тој је фабрици провео до јесени. Од глади не умре, стана не плати, али ни обуће не купи. То толико што се опи неколико пута, недељом, као свиња. Хтео је чак и скандал да направи у крчми, али немаде кад јер га избацише. Зграда је раела као из воде. Још зидари нису свршили споредне зграде, а фасада је била покривена, окречена, прозори ударени, па су се почели чак и усељавати. Концем септембра окиши се. Радове прекидоше и момке отпустише. Међу њима је био и Михалко. Писар му је сваке недел.е одбијао по нешто од плате велећи да ће му дати од једанпут. Али кад дође последњи обрачун, момак, и ако неписмен, опази да му је писар подвалио. Дао му три рубље, скинуо капу и почео се чешати по глави, одлажући ногама. Али је писар био занет својом књижицом (у коју је уписивао исплате) толико, да је тек после поприлично времена оиазио момка и упитао га сурово : — Но, шта хоћеш? — Мора бити, господине, да мени треба више рече момак понизно. Писар поцрвене. Приђе Михалку, гурну га прсима и рече : — А имаш ли ти пасош ? . .. Који си ти ? ... Михалко завеза. Писар настави: — Ваљда мислиш, гејачино, да сам ти подвалио ?... — Пије, него ... — Онда хајдемо у полицију па ћу ти тамо јасно доказати да си лопов и скитница. ж Пасош и полиција узнемирише Михалка, с тога рече : — Нека вам је моја замука алал! И напусти фабрику. А како се и писару није ишло у полицију, ма да су га тамо знали, сврши се на страху ... Момак се нађе сад као оно у сивој равници. Мину своју улицу, уђе у другу, трећу, свраћајући свуда, где год би видео црвене зидове и неколико дирека побијених у земљу. — Али су радови већ били посвршавани, или су се завршавали. А кад би питао, хоће ли га примити, нису му чак ни одговарали. Тако је проводио дане, обилазећи стражаре да му не би затражили пасош. Кујне с топлим јелом није могао наћи, те је живео о кобасицама од крви и сланине, о хлебу, риби, и заливао ракијом. Већ је потрошио рубљу, не видевши добра. Ноћивао је за плотовима, и тужио за друштвом јер није имао с киме ни речи да прослови. Паде му на ум да би можда било боље да се врати кући, те је питао пролазнике, којим се путем иде на железницу. Идући по њихову казивању наишао је на же. дезницу, али ве на своју.

И _с К Р А БРОЈ 10 . Видео је некакву станицу, велику, пуну света, око ње ваздан кућа, а од шина ни трага. Веома се збуни и уплаши, не знајући гпта то значи. Најзад му нека добра душа објасни да има још три железнице — али преко Висле. " ф - ! Сад се сетио да је овамо дошао преко моста и, преноћивши негде у рову, сутра дан стаде распитивати који пут води преко моста. Казаше му тачно : куда треба ићи право, где сврнути'лево, где десно, и где да скрене. Све је запамтио, али кад стаде ићи и свртати, наиђе на Вислу али моста не нађе. Онда се врати у варош. На пакост поче киша. Свет се крио под кишобране, а ко га нијс имао бежао је. Михалко не смеде по оваком пљуску заустављати пролазпике и питати за пут. Кад би највећи]'пљусак, стадеЈуза зид, згрчен, озебао у својој мокрој кабаници, и тешио се тиме што ће му киша бар опрати босе ноге. Док је тако стојао блед, и док му се с дуге косе вода цедила на кошуљу, заустави сеиред њим некакав господин. — Шта си ти, просјак? — Нисам. Госиодин иође неколико корака нанред, па се опет ирати: — Али си гладан ? — Нисам. — И није ти хладно ? — Није. — Будала нека! — промрмља господин. А за тим додаде: — Али би примио десетак х ) ? — Кад бисте ми дали, узео бих! Господин му даде новац од три десетака и оде гунђајући. После се оиет заустави, гледаше сељака као да се иредомишља нешто, али најзад оде. Михалко држаше у руцн новац и зачуђено мишљаше : — Не бој ;*се,' ала су овде добра госиода ! У тај му мах иаде на ум да би му овако добар господин можда показао пут до моста, — >ли већ ! беше доцкан. (СВРШИИЕ СЕ) • У ЈЕСЕН - нм Ј зуган живот шуми, течв, А кад ii адне тихо вече, И гга, песма, смех и шала Р азбијају густу тмину, Што је крадом синоћ, пала Н а веселу околину. СОКОЉАНИН

Ј-ј Десетав -_но«ац од 10 новадћа.