Nova iskra

Т .РОЈ 10.

СТРАНА 303.

ИМПРОВИЗАТОР (ИЗ МОЈИХ УСПОМЕНА1 — Милош П. Т\ ирј ^ овит ^ —

Последњи зрак сунца на западу одбио се од стрмог и каменог брда и ниско ударио о моје прозоре. Светлост му златила високу колу старога замка, што се као гнездо ластавичје припио уз велику и мрку стену; у ваздуху се осећа већ. прохдадност иза дневне припеке; птице удесиле своју красну песму и сва природа трепти и сија у својој вечерњој светлости. Са улице допире ми жагор, врева и граја да уши заглухну. Свакога часа тек одјекне ми звиждање локомотиве и зачује се лупа точкова у кратком тамнику или тек писне лагано пиштаљка пароброда у Лабину пристаништу. И бициклисти, и туристи и беспослена деца, и уморни фабрички радници, све нагло у напред: вечерас је „корзо" на градском тргу, нешто што мирише на Венецију .... А са тамне борове шуме или из вила овдашших Набоба допре мн свеж чист и сладак мирис, кад га ветар нанесе. Преда миом Лаба, ркивуда и вије се као змија између густих, кудравих брегова. Гледам јој каменом подзидано корито, чујем шум лаких валова и очи ми заноси н>ена нарочито модра боја. Ситне лађе лагано промичу, а овде онде тек прелети ниски чун преко лаких таласа. У даљи дижу се брда ческе Швајцарске, настављају једна на друге и чиш; слику још лепшом, живописнијом ; уздижу се лаки велови магле и промичу један испред другог тмасти облаци . . . Од једном допреше ми звуци музике, оштро, весело, брзо. Маса наже још брже у напред, а дец& почеше гла-

МАНАСТИР ВРАЋЕВШНИЦА. Фотог ])аФ. снимио Д. Ј. Дерок

сно клицати. Добри немачки грађани не пропуштају лако такве ирилике. Попити неколико чапга пива и до зоре играти ваљку по десети пут, то им је једино задовољство. Обрех се и сам међу љима. Било ми је некако особито. Осећао сам се потпуно сам и немајући у гомили никога од познатих, задовољавао сам се тиме што ћу моћи да посмотрим њихова весела лица, просто клицање, смех без узрока и као неку силу што их све више гони у напред. Неко ме лагано зовну, звутс ческога језика трже .., ме, и тешка рука паде ми на раме. Окретох « се: нред собом видим њега, пана Вођичку. Замислите себи човека висока, витка стаса, чија се еластичност показивала при сваком покрету, малу главу лепа облика, покривену дугом кудравом косом, велике и изразите плаве очи; нос танак, правилан као и оштре и нежне усне, одакле је увек текла лепа и паметна беседа. Браду и образе покривала мује светла, плава брада те му је лепо лице још више улепшавала. Познајемо се ту недавно. Стан му је преко пута мога десног прозора, те ми треба само прећи преко широке улице. По народности је Чех, а занимао се свачим или готово ничим: и сликарство, и музика, и појезија, и одушевљавање за народну ствар на зборовима, и свим могућим. Немајући готово никакве сталнооти и поводећи се за својим тренутним одушевљем бацао је рроју кичицу и*седао за гласовир, или се ЈЈаћао пера и у дивљрј ужурбаности писао и тужио за жалосном судбом своје лепе чешке домовине.... Рећи ћете : дилетантизам ! На против то беше човек велика дара и снажне маште, природа му је дала све што му је могла дати, али му је при таквим приликама неодложно гготребна, покретач свеса, воља недостајала. На једном предмету задржавао се врло мало. И у тихом вечеру или и преко дана, када се од посла одмарао, допирала ми је свирка с његова гласовира, чад