Nova iskra

СТРАИА 310

ћ 0 В А И С К Р А

БРОЈ 10.

не ваљало узимати туђу одећу, ја је нећу ни за Бога узети, и не само да је нећу узети, већ ја је се и бојим. Не знам од куда то, али ја мислим да би ми са љом свака рђа дошла у кућу. Сада, сећајући се тога вечера, она се сетила какав је изгледао кад је изговарао ове речи. Његови бледи образи били су још бле!)и ; али некако чвршћи. Непрестано је одао по кујни, никако није могао сести. Кад год би угледао онај капут, као да би сагледао нешто и сувише страшно. Сад се сећала врло добро како је морала, онако уморна, одмах да га изнесе и да га баци на поље, далеко од љихове куће. То је био један једини пут, кад се она усудила да донесе стару одећу у кућу; никада више у љихов сиротињсгси стан није више унесена било добивена било купљена на телалници. И данас, поеле десет година, и данас се она добро сећала љегових речи којима јој је он то забранио. А она је у љегове речи веровала, њих је поштовала. — То је њој и било тешко. Миша би, јемачно, 'као свако дете, волео да има нове хаљинице, али кад би могао разумети како је његовој мајци тешко да му донесе какве старе хаљине тсад већ није могуће да купи ма какве нове! Како би јој лако и мило било, кад би и Жиша тако исто мислио као његов отац. Ах! кад би тако било !.... Миша је већ одавно спавао кад је она о овоме свему мислила, и кад је најзад сан затворио њене уморне капке и успавао је са њеном једином мисли: како ће се сутра. у петак, помоћи у овој тешкој невољи? У јутру, уставши рано, јер је хитала на рад, пробуди и њега и рече му: — Мишо, мили сине, мајка иде да код госпа Љубе ради. Доћи ћу тек довече. Ти знаш где ћеш наћи јело, — и показа руком на фијоку од сточића. — Она ово изговори нервозно, врло брзо, хитајући да је он не прекине и не запита: је ли му гато спремила и хоће ли шта добити за сутра? Он је погледа мило, бојажљиво. Осетљива створеља увек су бојажљива кад осете или само наслућују невољу. Он је пољуби, и само јој рече: „Добро". Она се веома бојала, али се ипак реши да му погледа у очи, да докучи мисао, али не могаде, сиротица, ништа да види, ништа да сазна. Да ли је он потпуно миран? Зар би могао такав бити кад је тако мали? Да ли је истина, да он нема ништа да јој каже, ни за шта да је моли ? Ништа, баш ништа? ЕБегово „Добро" било је казано истина несигурно, полако, као да се нешто друго иза њега крило, али она то узе као његову урођену тихост и непотпуну слободу. Да ли да му спомене ? Никако ! Ни за живу главу! Она га пољуби ватреније но икад и оде. Нзему се учини као да осети да она уздрхта и проли сузу, али помисли да се преварио, јер сузе не беше на његову образу. Док је она хитала на посао у кућу мајор-Пере, дотле је Миша ћутао и размишљао у своме малом кревецу. Он је мислио о свему, али никако није смео мислити о ономе о чему би хтео тако много, тако много мислити: о Врбици. Да, сутра је Врбица, а он није добио ништа ново. А и од куда би? Он погледа по својој сиромашној соби, затим и по кујни, јер су врата између собе и кујне била отворена, па осети, и не мислећи много, да то некако мора тако да буде. Погледа сточић који је био према њему крај прозора, и учини му се да тек сад види Како је тај сто прост. За тим погледа ону једну дрвену

I столицу и другу сламну које су биле крај стола; прост кревет на ногарима, на коме је спавала његова мајка, и онај леген од лима, у кујни виде још покрај зида малу оикирицу — чак ни велике сикире нису имали. Па и ова соба сад му је друкчија изгдедала: Много нижа но обично, мала, мрачна. —- Пре четири дана био је код Пере Мариовића, онога Пере који му је толико пута причао, да му мати месн сваке недеље и четвртка колаче., питајући га да ли и његова мати и љему меси? Он се сад сети како је било лепо код љега, са свим друкчије од овога овде, али се сети и тога, како му се учинило да Перина мати пије била тако добра као љегова, јер га је некако тако погледала да се он уплашио да није што на њега. љута. Сад је он видео да Пера мора имати оне фине матроске хаљине, капу и лаковане ципеле, кад је све онако лепо код њега. — Ту поче бивати слободнији и сети се и осталих другова, Јове Петровића, онога што прича да ће бити официр и да ће имати златну сабљу и фине црвене пангалоне. Поред Јове сети се и осталих који су имали лепо одело. Сви они имају лепе куће, мислио је он: па није ии чудо што имају такво одело. „Јест, то мора тако бити", рече кад још једном погледа по соби и овог пута спази па зиду иза своје главе неки гвоздени чивилук са њиховим свим оделом. За тим се ућута, зажмуре и спусти главу на дно јастука. Руке је био укрстио и ставио десну под леву, а леву под десну г мишку, па тако и заспа. Кад се поново пробудио, уми се и узе да једе, за гим распреми сточић, спреми се за школу и оде. У школу је дошао раније но обично, још није ударило ни прво звоно; школско двориште, пак, било је пуно деце. Четвртавци и трећавци већ су се били скупили у гомилу и сваки је од љих при-чао шта је који добио за Врбицу. Било је ту разних описа одела, обуће, капа и сваковрсних звонаца. Највећу су дарму били дигли неколико њих, међу којима је Пера Марковић био први. — Мени је тата купио баш јуче фине хаљине какве нико није имао. Ббље су ОД твојих прошлих, Јоцо, окрену се он Јовану Петровићу, који је лане имао исте хаљине као и он. — Ах! ланске нису ништа према овогодишњим, ништа баш! узвикну он. — Јест, хоћеш, синко мој! викну Протић, унесе му се у лице, метпу десну руку на дољи капак деснога ока, п учини: „миц"! Дед' да видимо чије ће бити боље! Дед реци! Нзихови слушаоци прибише се још јаче око њих а њих двојица стајаху у средини, један према другоме. Тедан од посматрача одгурну двојицу-тројицу, и ступи папред као да се и њега тиче ово надметање које постајаше све јаче. То је Бора Мицић који је увек ишао са Пером и од њега добивао бонбона и разних других послаотица, што нико други у школи није добивао. Истина, он је зато извршивао његове ситне заповести: ако је требало пекога бубнути за Перив рачун, покварити игру дугмића или кликера кад би требало да Пера изгуби, посведочити код Перине куће да је истина оно што он каже, — то би све Бора свршавао. У осталом, то је већ било познато свима друговима, и кад се он прогура напред, они су већ пидели зашто је то, па их зато и не изненади кад он рече: — Ах! ПТта ти хоћеш, Јоцо? Откуд ти можеш имати лепше одело од Пере? Ја сам јуче био код љега и видео ПЈвгове, рече он дрско и ако слага. То је одело, госдодичићу мој! Само да видиш сутра! Све ћеш нуцати од