Nova iskra

ВР О.Т 10.

Н 0 В А И С..К Р Д

СТРЛНЛ 311.

муке. Аха! Аха! — и ту он климну главом, као да потврди своје речи. — Пера је, међутим, поносно гледао своје другове и рече пркосно Јоди: — Шта ћеш сад ? Шта сад ! А ? Јоца диже десну руку, махну немарно љоме и нроговори: — Ах! Причај ти то другоме, не мени! Знам ја све, знам! Ти си вид'о ! Ти знаш ! Дед' реци, кад си вид'о ! Бора се врло слабо засмеја и рече: — Ах! Ах! Видим да желиш да знаш какве су. ПГто ја да ти кажем? Пек ти каже Пера. Њега питај. Пера поче доста несигурно причати и описивати све ствари које је добио за Врбицу. — Купили су ми јуче . . . поче он, Тридесет динара је дао тата. Зелене, са финим дугметима и џепом овде, видиш овде, показа он на леву страну груди, у висини сиса. Дугмета све седефска ... — Ту се Бора обрадова кад помисли како ће, као обично, кроз кратко време да се дочепа лепих дугмета. — Ципеле тако исто зелене са белим дугметима. Чујеш ли, брајко мој ? и ту направи нарочити покрет главом и очима, који је у исто време казивао и питаље и увереност. Видиш сад? Па капу, не као она твоја сомотска, него финија, ту отеже гласам на првом слогу. А звонце, звонце тек! Сребрно, од правог сребра ! Јбс ! Јбс! — Сребрно, јест сребрно, узвикну сад и Бора, који се досад устезао да гласно одобрава, већ је само климао главом и говорио: ах! ах ! То је звонце! А ти ? Шта имаш ти ?! Јоца, слушајући оно дуго причање Перино, толико га је пута хтео прекинути, рећи му да и он има све тако као што има и ХГера, али кад чу за ципеле, онда са свим ућута. Капу, хаљине, звонце, све то може имати, али ципеле, ципеле заиста неће имати. Кад Пера све сврши, додаде само: — Хе, видећемо сутра ! Видећемо ! Ту их друго звонце, које они први пут заговорени препирком нису ни чули, опомецу да улазе. Напред су ишли Пера и Јова, а за њима су били остали : једни на Периној, други на Јовиној страни. Бора пак и!)аше од једнога до другога и свакога увераваше да је све онако како су Пера и он причали о оделу. Обигравши све, приђе и Миши и запита га: на чијој је он страни, на Периној или на Јовиној? Кад му овај, бојажљиво, загрцнувши се најпре, одговори да не зна, он му, смејући се његову страху, рече: — Да Бог ме, да не знаш! Ти нпкад ништа не знаш ! Ја знам па зато и добијам! Ето видиш, за ову Врбицу добићу од Перине мајке једно пређашње одело. А ти ? Ти ћеш опет у том свом старом, је ли ? Тек кад су били узлазили уз школске степенице, пењући се лагано, мишљаше о свему што је чуо. Одавна већ, још од лане, од трећег разреда, Бора се њему није допадао. Сад се поче сећати свих својих успомена о њему, и што више мишљаше, све му непријатнији постајаше. Ето он, Жиша, баш неће да „кајишари", па кад су једном играли „јаније", Бора је покварио игру зато што није хтео да лезжи кад је на њега био дошао ред. За тим, како он често пута није играо, посматрао га је у игри кликера, дугмића или слика, па и ако није говорио противу аегова непоштења, он га ипак није марио због тога што никад није „поштено" играо. Па ни сад, ево

ни сад га не мари. Шта се њега тиче што он нема друго одело ? — А он? Какво он има одело? Ух! — и њему би нешто тешко кад се сети Бориних речи о томе. Он Ке добити Перине старе хаљине. И он то воли! — Ту љегове мале очице као да хтедоше показати, да би ње:'ове усне имале нешто врло неиријатно да кажу. (сиршиие Јов) X А Ј! . | Х .ај, 1сад дивно прољеђе нам сине, Бисер-поток жубором се вине, Кад у лугу пропоје славуји И олађана пјесма им забруји, Па одјвкне И у срце текне И покликне свијет раздрагани ,,Ал' су сјајни, ,,Ал' су бајни „Тог прољећа умиљати дани !" Кад сунашце са небеских двора Проспе злато на врхове гора. И кад моме уз хладни студепац Стану плести од цвјетииа вијенац Лахор пирне Из даљине мирне И донесе танке фруле гласе Од пастира, Штоно крајем вира Бјелоруно своје стадо пасе. Кад се драго уза драго вине, Је ДНО с ДРУГИМ у ДУбРАВЕ МИНЕ, Прескачуђи поточиће мале, Брчкајуђи лагане им вале; И кад смиље И ситно восиље Замирише наоколо широм, Да ти груди Раздрага и 6уди И напаја слатким миомиром. Тада јездеђ кроз шарено цв'јећ,е, Куд се стадо 1 свилоруно креће, ГдЈЕ ПАСТИРЧе сваку вече благу Танком рулом своју зове драгуј Причаћу ти, жељо моја жива. ШтА ми срце осјеиа и онива ! И славећи младости нам дане И кроз цвјетне нролазећи 'отране, СлУШАЋЕМб ЛАГАНЕ СЛАВУЈЕ И ПЈЕСНИЦЕ, КАД СКЛАДНО ЗАБРУЈЕ, Када јекну, <"ј. ' Кад срдашце текну : И покликне свијет раздрагани : ,,Ал' су ојајни, ,,Ал' СУ БАЈ.НИ ;,ј „Тог ПРОЉЕЂ.А УМИЉАТИ, Д№и!" ' јб=, : Сај^ајево 2/11 1899 год, " " Ј012ЛН 3. ЗОРИ"ћ