Nova iskra

СТРАНА 294.

Н 0 В А

И С К Р А

БРОЈ 10.

става у вече; ту су имала и српска друттва уделовати, и гости доћи, и изасланства се појавити ; речју, ту се имао не само кренути цео локални друштвени апарат с којим се изводе веће свечаности, него се и једна локална свечаност имала претворити у једну велику културну маниФестацију 'српског народа. И то је омладина имала г да спреми и изведе. Она је имала да буде тога дана глава свима културним друштвима и изасланствима, она да председава ј.едном тако просвећеном сабору српскога народа. Улога врло велика, тим већа што је омладина досада ни близу није такве имала. Њена је улога досада била врло скромна, скоро никаква. На љу нико није гледао као на неко организовано тело, нико је није сматрао као дружину зрелу и способну за јавни живот. Она је тек сад први пут мани®естовала своју зрелост и способност. Кренувши мисао о прослави свога учитеља, она је први пут кренула једну јавну мисао, први пут сама излазила пред публику, први пут ступала као целина у јавни живот. Али при том првом ступању, њој је требао неко да је уведе у живот, једно велико име које ће и њој имена донети, један велики ауторитет под чијом ће заштитом изаћи пред публику, један во| који ће је представити свету. И она је нашла вођа, али јој овај умире у часу кад јој је био највише потребан, и она остаје сама, напуштена, остављена, лишена своје највеће радости, преварена у својем најслађем надању; остаје, као што сама каже, да несуђеном свечару свом исплете венац самртнички у место венца славе, и да пада нице пред гроб свога великога учитеља у место да диже високо чашу у здравље његово. На првом кораку, па толика несрећа на њену главу ! И опет, сирота омладина! * Ко је био дум Иван ? Шта је писао ? По чему се толико цени ? Све су то питања на која сваки од наших читалаца уме наћи одговора, али на којима је ипак потребно застати, пошто је рад овог дубровачког књижевника био врло далеко од нас и кретао се у једној средини из које нам врло мало гласова допнре. Дум Иван је био, то сви знамо, историк, истраживалац наше прошлости, бар једног од најславнијих делова њених, прошлости дубровачке наиме. Он није написао историју Дубровника, али је његов рад на томе пољу готово такав исти као и да је то у ствари учинио. Он је превео најбољи и најпотпунији досадашњи рад те врсте, Енгелову Историју Дубровника, и тиме поправио погрешку коју су пређашње књижевне генерације учиниле оставивши овај рад посве ту| публици. Како, међутим, тај рад не допире даље од 18 века, дум Иван је видео да јс данашњем преводиоцу нужно и да га попуни. И он је узео да, уз превод старије историје, исприча и најновију, и да, поред слике сјајних периода дубровачких, пружи данашњој публици и слику, ако не сјајну а оно свакако интересантну, једног периода опадања, периода неактивности и апатије које су довеле Дубровник до данашњег стања. И он је тај посао свршио познавалачки, боље него што би ико други умео. Сам очевидац свију догађаја, познаник готово свију главних личности, посвећени познавалац свију тадашњих прилика, он је од ове историје начинио скоро мемоаре свога времена. Мемоаре тачне, наравно, и пуне, јасне, занимљиве, са пуно познавалачких рсФлексија и још више, и нарочито, са пуно интересантних анегдота. Јер он је анегдоту волео и у њој

био врло јак: она код њега замењује дуге описе и педантне извештаје, њу он с правом претпоставља сваком другом средству при сликању. Као Жериме, и он је Скоро могао рећи : „У историји, ја волим само анегдоту, а, међу анегдотама, највише волим оне у којима ми изгледа да видим истиниту слику нарави и карактера једне епохе." Али дум Иван није радио .само на овој општој, политичко-културној историји Дубровника, он се бавио и литерарном историјом овога просвећенога града. Љегова Дубровачка Њшжевност је, сетимо се, оно дело којим га је омладина мислила даривати о рођендану. То дело обухвата целокупну књижевност дубровачку, појетску и научну, стручну и философску , и беседничку још, речју све што је Дубровник интелектуално створио у току векова. Дело није строго најгчно, тако не би писали ни Јиречек ни Будмани, то је пре једно популарно излагање, али је то после старога и талијанскога Апендинија прво и једино излагање у том пространству; и после, и у њему ипак има доста новога. Јер најпре, дум Иван је био човек који мисли, и онда у његову делу има нових погледа; а после, дум Иван је Дубровчанин, и то стари, а у старих Дубровчана има увек ретких књига и још ређих старих рукописа, па му је отуда могућно било извадити и у дело унети по који непознат податак до којега један модерни истраживалац не би сам доспео. Ни то није цео књижевни рад дум Иванов. Дум Иван није био само историк, он је био и књижевник у ширем смислу речи. Он је радио и на лепој књижевности, и р?ај му рад није мањи од научнога, и ако је мање познат. Он је, схватимо га тачно, један стари Дубровчанин, један од потомака Наљешковића и Ђорђића, један од последњих представника оних старинских, нама чудноватих генерација, које суподједнако неговале и науку и књижевност и код којих је сваки учен човек сматрао све врсте књижевних послова као своје, као послове на које га сама његева ученост позива. Дум Иван је, на пример, преводио из туђих књижевности. Преводио је из талијанске новиЈе књижевности: један Разговор из Амичиса, једну новелу из Гисланцонија с насловом Носоње, и једну прерадио по непознату писцу али из исте књижевности, с насловом Човјек репат, мало натегнуту у осталом, природнију у талијанском тексту него у српском, због једног талијанског каламбура на коме цела прича и почива; обе новеле, међутим, од оне старинске врсте новела које су у ствари као басне, као развијеније моралне анегдоте, као дечије приче готово, мало комичне али са моралном тенденцијом, управо због ове и писане. Од таквих, или бар од сличних, ми имамо досад најбољег представника у оној Доситијевој, која је у осталом такође превод с талијанског. Једап аар ааиуча. Преводио је и с латинског: сентенције, можда све, Публилија Сирског, писца из златног века римске књижевности; и неке Фрагменте из Петронија, сатиричара из сребрнога века, за које се, насупрот раније поменутим не би могло рећи да су дечија лектира и које су зато иостале, заједно са Публилијевим сентенцијама, у рукопису код преводиоца. Додајмо овима и хришћанскога писца светог Августина, чије је Исаовести^ до пола превео, али у дубровачком наречју, и ни њих није штампао. Преводио је и с грчког, Облаке Аристо$анове наиме ; и с немачког: Лесингове Васне, деведесет на броју, и један драматички Фрагменат из Шилера, оног Злохмг-