Nova iskra

№0Ј П.

а о в*а исера

СТРАНА 341. «

јс било погледати како је притом шкргутао зубима и махао стегнутом песницом. Једна од његових фиксих идеја била је да га његов син намерно потискује, да за се приграби славу великих идеја, које је он замислио, и што се боље исплаћивала мочар, у толико је бешње израчуњавао, колико би доносило његово удеоничарско друштво. Није комрачио с милионима, јер му није било ни потребно. Али се још и друго нешто испили у најдубљем куту његове душе, план освете Дугласу, који је потајно потхрањивао и развијао као своју личну тајну. Чак ни зетови не сазнадоше ништа о томе и ако им је иначе радо отварао своје срце. Улрих једном рече Павлу: „Пази, стари нешто спрема Дугласу." „А што би то ?" одговори он, привидно равнодушан. премда се већ више пута бацао у бригу ради тога. Тупо и мргво проводио је Павле своје дане. Сав је његов душевни зкивот био само у простој бризи око имања и новаца, не радујући се пак никада стеченоме. Није имао никога више кога је требало усрећити. те је радио, не знајући зашта? — Кљусе вуче запрегу. а не зна шта ради плуг који вуче кроз трње. — По неки пут пролазе месеци, а не гледа себи у душу. Није више ни звиждао. Он се бојао мука које му је изазивало бујно осећање, али на времена, када је још могао говорити са собом у звуцима, погледао је као на изгубљени рај. По неки пут обузме га велико огорчење, када би упо ређивао сврху свога рада, својих брига, својих бесаних ноћи с оним што је за то жртвовао. — Чинило му се да је то било нешто одвећ поносно, богато, срећно, само му није умео наћи правога имена. Од тога би се премишљања најбоље ослободио, када би се сав бацио на рад, те би опет много протекло времена док би га опет ооузела болест. Имање међутим пође из године у годину све на боље: дуг Дугласу био је исплаћен, поља цветаху, а на ливадама пасла је стока племенита соја. И све је имање требало да добије нов изглед. Кућу, стаје и житнице, све је требало из темеља обновити. — И једнога пролећа напуни се двориште радницима од сваке руке. Кућу срушише, п док се Павле задовољио да станује у једној дашчари, наговори оца лако да се пресели једном зету. „Нећу више ни доћи", рече он при растанку, „не могу више да гледам твоје будалаштине." Али се стари први под јесен опет врати. Он лепо седе у своју наслоњачу и поче сада грдити зетове. — Биће свакако да га нису дочекали у рукавицама. „Сад ми нема више места на земљи, где бих могао склонити своју седу главу да се одмори", гунђао је лено се протежући у подглавцима. Другога пролећа дођоте на ред остале зграде, нарочито је житница имала да се претвори у угледну пољску зграду, као споменик оне страшне ноћи која је матери задала самртни удар. Земљорадник, који би прелазио преко рудине, застао би да из близа види лепе зграде које су му из далека већ привлачиле пажњу својим црвеним крововима од црепа, и да им се диви, али би многи затресао главом и про шануо стару изреку: дуг је зао друг! На пол.у на мочару избацивала је црна Суза своје црне облаке, ножеви се њени зариваху дубоко у тврдо земљиште, а преса је радила полако и ћутећи као доброћудна домаћа животиња. Нова сазидана шупа беласкала се својим зидовима у сунчевој светлости, а свуд уоколо нодизаху се дуги, црни зидови пресованога тресета. Калупи су били тврди и тешки, с мало влакана и много угљена. Они без муке избише утакмицу и изиђоше на добар глас чак до Кенигсберга. Павле, који се на својим трговачким путовањима много мешао са светом, доживе сада срећу да га поздрављају као угледна човека и да га угледни поседници сматрају као себи равна. Али он у томе више није уживао. Када би му љубазно стезали руку и када би му пожелели срећу у успесима или када би га замолили да их

походи, питао би се у себи: „Хоће ли да се спрдају са мном"? И ма да је увиђао, да они то говоре у збиљи,. ипак би му се увек чинило да се ослободио морије када би се одмакао. „Што ми нису пре дошли ови пријатни људи?" говорио је у себи, „онда када сам био у невољи, када ми је још могла бити од користи свака лепа реч. Сад сам изумро као пањ — сад је доцкан." Али му сујета пође све даље и даље. И као да и само небо хоће да да свој благослов, понесе ове године, седме од смрти материне, жито у таком обиљу и наста тако обилно киша и сунце, свако у своје време, да л.удима чисто би необично од свега тога благослова, те се узајамно питаху: „Може ли ово изићи на добро ?" „Јавиће се још шта, град или тако што", говорио је Павле који је увек био спреман за најгоре. Али не! угибајући се под теретом жетве долажаху једна кола за другима у житнице, а златножуто обиље класова паде, расипајући зрневље, у преграде, док се све не напуни до самога слемена. Павле се ни томе није радовао. — Што је обилније видео око себе имање, што му се охолије јавило жито, дело његових руку, у толико му се увећаваху бриге. Ко би га гледао како набрана чела и погнуте главе лагано иде преко дворишта, морао би га сматрати за пропалицу коме је нож већ. под гушом. У то је време читао у новинама да се Јелисавета верила. Имена Јелисавета Дуглас и Ј1еон Хелер стајаху једно испод другога лепо шараним словима. Он не осети јакога бола, чак се и не уплаши, само му осмејак болећивога задовољења обигра око уста, када промрмља: „Знао сам ја то одмах." Па се онда сети оне хартијице, коју је некада млађи Ердман додавао у цркви, да би га наљутио, икоја је гласила сасвим слично, само што је његово име стајало место овога туђега. А то је свакако била разлика. Годинама је већ није видео. И ако су им имања била једно поред другога, ипак се никако не сретоше. Бела се кућа још једнако с његових прозора лепо видела преко рудине, као и онда када се у његовој детињској души појави чежња да оде књој, али чаробни сјај, који ју је обасјавао онда па и после још пуних петнаест година, беше ишчезао, избледео пред све гушћом сенком свакидашњости. „Нека се усрећи", рече он и учини му се да се с том жељом довољно утешио ! Прве недеље на реду славило се у цркви слављее жетве. Павле је седео у углу, чуо је како свира оргуља и како свештеник хвали и благосиље небо. Сунце је продирало у хиљаду веселих боја кроз шарене прозоре баш као на дан конфирмације његове и Јелисаветине али је исто тако мрачна и жалосна у своме пепељастом оделу стајала још једнако и сива гоепођа и гледала на њега великим, упалим очима. — — „И ја данас славим славље жетве, славље жетвесвоје младости", помисли он, „али оно баш није одвећ весело." Служба се сврши. С тријумфалном песмом испрати оргуља веселе богомољце, који се скупише пред црквом у хладу храстову, да се рукују и пожеле један другом срећу. Када Павле пође низ степенице, спази од прилике на пет корака пред собом Јелисавету о руци свога вереника. Изгледала је остарела, бледа и болешл>ива. — Када се њен поглед сусрете с његовим, побледе још више. Он је дрхтао по свему телу, али не скиде очију с њена лица. Збуњено се маши капе, и на истом месту, на коме су пре петнаест година проговорЋли једно с другим. прву реч, про!)оше обоје једно норед другога ћутећи и туђи