Nova iskra

СТРАНА 22.

ВРОЈ 1.

У последње време пиоало се врло много о одношајима Тургењева према породици Вијардо, а нарочито чувеној у његово време певачици Полини Вијардо-Гарсија. Са Г. Вијардо Тургењев се први пут познао у Петрограду 1843. год. Тада склопише и трајно пријатељство, јер после 4 године, када Тургењев беше у иностранству усамљен, без икаквих средстава, у Куртавенелу, њихову имању у Нозоу еп Впе, нашао је искрено гостопримство тако, да му је, по његовим речима, Куртавенел био литерарна колевка. У њој су одњихана дивна чеда лепе књижевности »Хор и Калинич", »Канцеларија« и др. приповетке „Из ловчевих записника <( (1^47 —1855.). Ево како се он опрашта с њиме, принуђен вратити се у Русију, приликом смрти своје матере. Писмо је од 24. јуна 1860. год.: в Ја не ћу да напустим Француску — пише он Г. Вијарду, — не рекавши Вам, драги и добри пријатељу, како Вас љубим и поштујем и како ми је тежак овај неизбежни растанак. Ја носим о Вама најмилију успомену; ја сам умео оценити благородност Вашег карактера...« и т. д. »Отаџбина«, вели он даље у истом писму: »без сумње има своја права. Но зар права Отаџбина није тамо, где је човек нашао најсилније везе, где се његово срце и ум најбоље осећају? На цеЛој земљи нема места које бих ја више љубио од Куртавенела. Ја Вам не умем исказати, како сам био дирнут оним доказима пријатељства које сте ми пружали у последње време: ја не знам чиме сам их заслужио, знам само, да ћу усномену њихову чувати у свом срцу док сам жив. Но ипак поред таких топлих и искрених речи о Куртавенелу, поред јасних доказа љубави породице Вијардо према њему, њега је мучила душевна празнина, сазнање да је он у том породичном гнезду туђ, излишан, да уноси дисонанс уту дпвнупородичну хармонију. »Какт.мигт. ка.коИ пролетаетт. денв, пустов, безц г ћл>«ши, безцвЉтнБЈв,« вели он у једном писму: па тражи радости у сновима, хоће да буде весео, но тужна истина увлачи га у своју мрежу: почетком 70-тих година он више нема силе да се претвара, његова се туга излива у писма, у разговоре. У »Журналв Журналовг® за 1898. г., иреведена је читава с.ерија нисама Тургењева Полини Вијардо. Писма су та лутала дуго из руку у руке, почев од удове неког Француског доктора (а како сусе Нашла код ње, немогуће је знати), берлинског антиквара и др. док нису најзад дошла у руке земљака Тургењева. Под редакцијом саме Г-ђе Вијардо публиковао их је у Кеуие ћећс1отас1а1ге Гаљперин-Каменски. Та писма, поред великог биограФског интереса, који она сама по себи представљају, пуна су рефлексија Тургењева о литератури, о уметности. Из њих видимо како је велики песник нратио све појаве у литературном и уметничком свету, видимо његове симпатије и антипатије, критичке погледе на чувене тадашње певаче и сликаре, на извођење чувених иијеса, а центар најодушевљенијих, најтоплијих похвала јесте таленат саме Полине Вијардо. То нису похвале, већ управо панегирици, химне посвећене чувеној певачици. »Браво, госпођо, браво, елтуа! Другачије не могу да почнем писмо. Још једна велика победа. Ви сте учинили у Дрезди и Хамбугу оно, што је Нејсћв^а^ учинио против 8оп(1ег-Випс1-а: Ви ћете разбити центар (Берлин). За тим, као Цезар, Ви ћете се отправити да покоравате Велику Британију.® Многа писма, можда најважнија, не угледаше света, због скромности госпође Вијардо. ( свршиће ск) Петроград. Вој. С. Поповић.

Б Е ФАНА - ПРИПОВЕТКА Илдебракдо Бенчивени

к иси ли је ти видела? — БеФану? — упита мама. Ах... ја је не бих смела дочекати отворених очију. Кад сам била девојчица, чим бих легла у постељу, завукла бих главу под нокривач... Знаш? Нисам говорила ништа а срце ми је јако куцало. БеФана је ружна, црна старица, грбава носа, шиљасте браде, очију као у буљине. Кад уђе у собу, Њене очи светле; тешко ономе ко би је видео! Али, опет, доста је добра, и воли добру децу. Долази по поноћи: има кључ који отвора сва врата; улази и прође целу кућу. — И нико се не буди? — упита девојчица која слушаше, пажљива, заплашена, обузета неком врстом неодређене бојазни. —• Нико, да бог ме. А и ко би могао осетити њене кораке ? Има обућу од кострети, једва ступа ногом на пЗд. На леђима носи једну велику торбу у којој су лепе ствари које поклања девојчицама. Тихо претура по њој, узима оно што хоће да остави и одлази без икаква шума, тако да се ни једна девојчица никада није пробудила. У том тренутку Енрико, који читаше, с главом међу рукама, нодлактивши се о сто, подиже главу и погледа сестрицу коју мама бејаше за време кратког разговора свукла, и сад се спремаше да је метне у постељу у суседној соби. — Лаку ноћ, Рико, — рече девојчица. — Радуј се, БеФана ће бити боља од Боге; оставиће и теби штогод. Је ли, мама, да ће БеФана оставити нешто и Рику? — Рико је рђав — рече мама оштро, добивши неки љутит изглед, те одлазећи у собу и не окрену се да погледа дерана. — Рђав је! И зато му БеФана неће оставити ништа као што му ни Бога није ништа оставио. Оба детета ућуташе, дирнута и једно и друго једним истим болом. Нини пусти да се метне у постељу, осети да је мама пољуби у чело и затвори очице, али ипак не заспа. Не мишљаше више на БеФану. Мишљаше на Рика, на свога братића. — Рико је рђав! — рекла је мама. — Рико је рђав ! — Заиста, њој је Бога оставио лутку, корпицу играчака, кутију бонбона: Рику ништа! Па ето, рече мама: и ВеФана ће то исто учинити. Она напрегну свој слух да чује да ли Рико плаче. Не, Рико не плакаше. Али с часа на час уздисагае, седећи непрестано у »салончићу," на истом месту, у зачељу стола, држећи књигу пред собом. Она га је врло добро видела из своје иостељице, кроз отворена врата. Рико ту, у »салончићу," и спаваше. За њ се простирао на дивану душечић, преко кога су метали нредвојен чаршав, и неки стари покривач, и то му је била постеља. Да би му било топлије, он је сам метао преко покривача своје одело, али ипаК се није загревао тако брзо, и сваки пут, кад би легао у постељу, цвокотао би подуго зубима. Али никад ништа не говораше. Једног вечера, кад га бејаше чула да јеца, мама похита да га грдњом утеши. — Рико рђав ? Међутим, размишљајући, Нини налажаше да је она много гора. Али, види се, Бога и БеФана обратно схватају ствари. Рико рђав? Он, који је увек био ту, у*своме углићу, или за