Nova iskra

СТРАНА 24.

Н О В А

И С К Р А

ВРОЈ 1.

бејаше изнела лампу, дошавши најпре да се увери да је она заспала. И ако не знађаше зашто, девојчица бејаше затворила очи и направила се као да спава. Зато се мама саже врло полако, да је пољуби у чело, и оде у своју собу. Салонић је још био помало осветљен од лампе на улици од које је светлост кроз прозор продирала у њ. У том полумраку Нини виде свога братића који се пео на диван и завлачио под покривач. — Зашто мама не воли Рика и вели за њ да је рђав ! Тако девојчица, бела, нешто намрштена чела, питаше сама себе. Не, не: Рико је добар. И она осећаше у своме малом срцу дубоку тугу, велику љубав наспрам овога дечка који је трпео не жалећи се, који је изгледао срећан због њене среће, који се није нхткад умарао правећи јој лутке и пајаце, намештај и потребе за луткину кућу од плуте, трске и бамбуса. Био је добар, био је мио мали Рико. Док је она била мања, мама му говораше: Рико, пази на Нини. — Какав понос, какво задовољство за малишу да чува своју сестрицу! Носио је на рукама, водио је по кући да шета, правио разне смешне покрете лица да би је развеселио и насмејао. И сад, и ако он није имао никакве, гледао је без икакве зависти њене играчке, иравио јој је велике кутије од хартије за њене лутке и за њихову опрему. Кад није њој ништа правио, увек је седео испред тога стола, читајући и шарајући по свесци. Пошто она, има већ година дана,' иде у школу, научила је да чита Рикове свеске. Он често испуњаваше читаве стране, пишући од првог до последњег реда: Нини је леиа, Нини је добра, ја пуно волим Нини. Ове реченице понављаху се на корицама и на насловном листу књижица, на свесци за рачуницу, испод редова од збирова и разлика — у свесци за задатке, испод сваког завршеног задатка. И Нини тог вечера бејаше скројила смео план: она ће се направити да спава, али у ствари биће будна и дочекаће Бефану. — Бефана је — бејаше рекла мама — нека ружна старица, али воли децу. И, заиста, мора бити да их воли, кад долази из такве даљине да раздели своје поклоне; кад прелази толики пут за то. Заиста, дочекаће је будна да је пита зашто њој доноси поклоне, а Рику ништа. Истина, помаио се бојала при помисли да је види кад се појави грбава носа, шиљасте браде, очију као у буљине и сва у црно обучена. Како БеФана улази у куће? Мама јој бејаше рекла да има кључеве од свих врата, али се сећаше и тога да је чула, како се прича, да БеФана силази кроз димњаке од камина и, сећајући се тога, изгледаше јој као да чује неразгобетан шум у правцу према кујни, као потмули звекет ланца обешенога изнад огњишта, као да га је когод у проласку покренуо. Тада је задржавала дисање, гледајући храбро у врата од собице, чекајући сваки час да види њену сенку да се појави на вратима. Та, БеФана јој неће учинити никакво зло, и она ће је лепо молити: »Добра БеФана, добра БеФана, која идеш ноћу да учиншп децу срећном, остави поклон и за сиротог Рика. Ја те уверавам да се мама вара, говорећи непрестано да је он рђав. Остави, добра БеФана, поклон и Рику који толико воли Нини. к — И сад је она била спремна, ма колико заплашена, да види БеФану. Што је крива добра старица, што њене очи у помрчини сијају као очи у буљине! Њој је доста да Рико буде задовољан : ако му БеФана буде оставила какав поклон, и мама ће престати мислити о њему да је рђав, и почеће га волети. Рико спаваше, сакривши главу под нокривач, а девојчица међутим изазиваше слику за сликом, како би остала будна. Она је иочела препричавати шапатом лепу басну о

Плавој Вили као што ју је била чула од маме; а Рико спаваше. Он се овог вечера био брзо загрејао у свом кревецу: сиаваше и сањаше. Био је задремао, мислећи на БеФану која ће ноћас ући у кућу, проћи поред његове мале постеље не зауставивши се. Нини је била обесила дуге вунене чарапе о кревет; он — не. Није имао зашта; та и мама је била рекла да он неће добити ништа. Тако исто је било и у очи Божића кад је он хтео да се увери. У осталом, било је право. Нини је имала седам година, он ће скоро имати девет; био је озбиљан деран, прави стармали. Оно, истина, и ранијих година пролазили су и Бога и БеФана не оставивши му ништа, али је он то умео објаснити. Бога и БеФана неких година су сироти, и онда дају поклоне само најбољој деци. Истина, кад би они мање давали и задовољили све, не би било ништа рђаво, али они, опет, друкчије мисле. Они имају права да поклањају коме хоће... Рико спаваше, а Нини се отимаше од сна. Капци су јој постајали све тежи, дисање једномерно. Она, не хотећи да заспи, покреташе главу да би остала будна, отварала је очи, тражила је место где је прекинула своју приповетку, упињаше се силом своје воље да мисли на Фантастичне личпости из старе приче; али наједном полузаспала, полубудна, учини јој се да близу себе чу чудноват шум; осети као некакав хладан дах; као да су се две усне заусгавиле на њену челу... сва се узнемири, напрегну своје силе, отвори очи, и виде... виде као неку дугачку сенку како је нестаје на зиду. Ах, њу је сан преварио, и БеФана се тим користила! Ослони се руком о постељу и плашљиво погледа унаоколо. — 0 кревету су висиле обешене две велике низе сувих кесгена и две лешњика, препуна чарапа још се клатила, а поред чарапе било је ново одело. Девојчица, растужена, склопи ручице. — А Рико? — упита се. — БеФана је дошла и ја сам је пустила да утекне, не упитавши је ништа! Обративши нажњу, слушаше. Чу шум хаљина 1 остареле гошће која се удаљаваше, и потмули звекет ланца изнад огњишта који је она, улазећи, била покренула. Девојчица, збацивши покривач, иође пипајући дуж постеље, газећи боса по поду; прође собицу и, ушавши у суседни салонић, приближи се дивану на коме спаваше Рико сав умотан у покривач. Метну пажљиво ручицу на постељу и гледаше свуда не дишући. Не, БеФана није за Рика баш ништа оставила. Нини затвори очи, иритисну руке на орце, осетивши се веома растужена; али се одмах лукаво осмехну, и на врх прстију поврати се својој постељи. А! БеФана је заборавила? У толико боље: она ће са братом поделити своје... Узеде са кревета један низ сувих кестена и један лешњика, скиде чарапу и изврну је на покривач. Њене мале очице, при слабој светлости која је допирала кроз прозор суседног салонића, врло су лепо виделе. У чарапи је био један мали прибор за рад који девојчица остави на страну за себе. Али гле, ево новчаника са неколико лених, нових и светлих динара и сила бонбона, великих, обојених бонбона у свима облицима: као срце, као прстен, као кликер. Она подви кошуљицу као кецељу, мећући у њу два низа сувог воћа, новчаник, и неколико шака бонбона. Тако се врати маломе Рику који је сиавао: попе се на диван и, са свим озбиљна, лагано, напуни бонбонама братову чарапу коју прву дохвати, метну на бонбоне нов- 1 чаник, обеси низе кестена и лешника на крај од дивана, и заустави се иосматрајући оно што је била учинила са задовољством нежне матере која мисли на изненађење са