Nova iskra

ВРОЈ 1.

Н 0 В А И

С К Р А

којим ће синчић пробудивши се дочекати неочекиване поклоне. Али баш тад... две сенке се покренуше на зиду. На мало пре тога бејаше отац готово кришом ушао. Шум који је Нини мало пре чула био је од његових корака, звук гвожђа, за који је она била мислила да је од ланца који виси над огњиштем, био је од кључа у брави. Био се зауставио на прагу и све видео. Колико је ноћи он, пред полазак за први воз, тако улазио у кућу, готово кришом, тако да га нико не види, да га нико не чује. Долажаше да клекне поред успаванога Рика; побожно гаљу бљаше у чело, затим сакриваше лице у јадне покриваче којима је дечко био покривен, и плакаше ћутећи, угушујући јецање да га његова заспала жена не чује, не нађе ту, у таком стању. — И у очи Божића био је дошао. Рико је спавао, а Бога му није оставио поклоне; али му је зато донео он своје пољупце, оне пољупце, које му је желео дати сваки пут кад је долазио кући, онда кад у место тога окреташе опоро поглед на другу страну, правећи се да не види малишана и а ? ко га овај поздрављаше својим нежним гласићем: Ах, оца, оца! Он је то морао чинити због своје жене, јер чим би он зауставио своју пажњу на малишану, њено би се лице замрачило, и у њеним би се очима нојавила мржња. Да је он иоказао да га воли толико колико осећаше, она би се осветила поступајући са њим рђаво, и он би морао бирати: или дете или њу; а он зато није имао снаге, није се могао одрећи те жене коју нека чудновата љубомора чињаше рђавом, али која га је ипак зато волела и била мати његове Нини! Кад ју је познао изгледала је тако добра! Мали Рико бејаше тада код дојкиње, и ишли су обоје да га виде: дете је имало годину дана, тад је баш остало без мајке. Његово рођење платила је мати животом. То је била лепа женица, бледуњава, плава, која се звала као и он, Енрика, и на коју је малиша много личио. — Је ли да ћеш га волети? — упитао је он тада. — Је л' да ћеш га волети као да је твој ? И она обећа, саже се да пољуби дете које је спавало у колевци, као да би се тиме хтела заклети на своје обећање. Али било је нешто што је било јаче од њене воље. Муж јој није био рекао да Рико личи на своју мајку, али то она осећаше, и нека чудновата љубомора, пуна мржше, владаше њоме. Била би подобна да убије то дете, јер је подсећаше на нежности, на пољупце које је њен муж дао другој жени... која је била пре ње у овој кући, која је ту оставила као неку своју сенку, одјек свога гласа. Једини начин да утоли њену мржњу био је овај: да се нрави хладним, равнодушним — да се задовољи тиме да дечко расте заборављен, без пољубаца, без милоште, како она не би била, за време његова одсуства, свирепа са дететом, или да не буде приморан раздвајати се од своје жене, без које он не могаше живети — и сама номисао на такав развод цепала му је срце. Осећаше се слаб, низак, бојао се те жене. Долазио је кришом, као какав лопов, да пољуби успаванога дечка, и бежаше бојећи се да она сутрадан не опази на детињим образима његове пољупце. Дечко ништа не знађаше о тој драми која се око њега збиваше, и Нини имађаше право да се пита: зашто њена мама, тако добра, не вољаше Рика? Нинина мати беше се појавила на прагу. Напунивши лепим стварима њену чарапу, обесивши о кревет низе кестена и лешника и ново одело, враћајући се у собу да легне, беше чула шум кад се Нини пробуди, поврати се натраг, и ћутећи, тужна, вребаше девојчицу, погађајући шта ће

бити, не усуђујући се да је прекине. Саучешће беше разбило лед њенога срца, било је угушило њену мржњу. Она претураше по својој памети једну једину мисао: њена ћерчица враћаше напуштеном малишану оно тлто му она бејаше отела. Ова два невинашцета се бејаху разумела. И тако влаковођ и његова жена, обоје бледи, потресени, уплаканих лица нађоше се једно пред другим. Он немађаше снаге да говори; његове усне дрхтаху; његове вреле сузе капаху једна за другом низ образе на под. Али његова жена нађе у себи утехе која је била потребна његовој ражалошћеној души. Она се наже над заспалим Риком и, први пут, загрли га са великом љубави, нољуби га тако врело, да се малиша пробуди. — Рико! Рико! — узвикну Нини коју отац бејаше узео у наручје и притискиваше њену плаву главицу на свој образ. — Овог пута БеФана је посетила и тебе ! И окренувши се додаде: — Мама, добар је Рико; леп је Рико, је ли? Мама не одговори. Она јецаше. Рим

С ИТАЛИЈАНСКОГ ПРЕВЕ.1А

ВаНеа

| Драгутин С. Милутиновић професор В елике Ш коле

Петог децембра прошле године предано је матери земљи тело Драгутина С. Милутиновића проФ. Вел. Школе. Покојни Драгутин је син Симе Милутиновића-Сарајлије и Марије Милутиновић-Пунктаторке, рођен 1840. год. 17. новембра. Остао је без оца, кад му је било седам година. На годину дана по очевој смрти почео је учити у Београду грчку основну школу и свршио је само један разред, па је прешао у Земун и уписао се у нормалну школу и ту провео четири године. Пошто је свршио нормалну школу, прешао је у Панчевачку реалку, где је провео три године, и наставио у Бечу, где је свршио. По свршеној реалци започео је на Бечкој иолитехници. У то време изаберу га за питомца државног, за архитектуру, коју је свршио у Берлину 1865. год. Као свршени архитекта отишао је у Карлсруе и унисао се на политехнику коју је свршио 1868. год., када се и вратио у Србију. Године 1870. био је послан од српске владе, као инжињер Министарства Грађевина, у Црну Гору, да буде на услузи са својим знањем, при грађењу друмова, путова и т. д. По његову плану подигнут је Данилов-Град. По повратку из Црне Горе био је инжињер у министарству све до 1882. год. где је радио планове за иконостасе, школе, државна надлештва, и т. д. 1882. године изабран је за проФесора архитектуре у техничком Факултету наше Велике Школе, где је провео све до своје смрти. Пок. Драгутин написао је Науку о грађи у два дела, од којих је први штампан а други приправљен за штампу. Коментарисао је Србијанку и Тројесестарство, спевове свога оца. Писао је доста чланака по овдашњим листовима, али једино о науци и уметности. Путовао је у друштву са Г. проФ. Мих. Валтровићем и снимао архитектонске старине. Смрт му није дала да то и доврши. Био је дописни члан Московског Археолошког Друштва, дописни члан Сриског Пољоиривредног Друштва и т. д. За неирекорну службу био је одликован од Њ. В. Краља орденима: Таковског Крста III степена, Светог Саве III степена и споменицом Милоша Великог.