Nova iskra

БРОЈ 2.

Н О В А И

С К Р А

ОТРАНА 45.

На Дрини у. г.

ионоћ прође ве^, а ја још блудим, јадан, крај њене обале. Месец је одавно заш'о за Великозворничке виоове, и сад се само по маио, у јулској ноћи, распознају куће на противној страни. Дрина, брза и шумна као и увек, журно, носи Сави све благо своје. Већ неколико дана блудим овако, желећи да је за нешто запитам, желећи да од ње нешто дознам. Већ неколико дана, неки унутарњи глас у мени пита је о многом чему што би моја душа тако хтела да зна. Па. и сад ја чујем питања која долазе до мојих усана: — 0 лепа, свежа реко српска, реци ми шта носиш? Штасивидела? Шталисичула? Реци, о мила реко! Јесу ли тужне вести које носиш или веселе? Реци ми, реци Дрино! Јеси ли уздах^ какав чула, плач, може бити, или и крв видела? Реци! •— Јеси ли овако кадгод, у мирној јулској ноћи, видела лице какво које је дошло, тужно, да ти се, датеко од људског ока, далеко од људског уха, у тузи својој изјада? Јеси ли чула кадгод исповест какву тужну? Јеси ли видела кадгод чисту, искрену сузу? Јеси ли примила, Дрино, да је и даљо носиш? 0 кажи ми ! кажи! ти горда реко српска!... Не бој се ни туге моје! Не бој се ни суза мојих ни тешког плача мога. Ни уздаха се мога ти не бој, Дрино! Уздаха чути нећеш, суза на тебе канути' неће, а срце ће ми бол савладати. 0 реци, реци, Дрино! Много сам пута до сад оваке чуо речи, ал' никад уснице моје не пређоше оне. А сад, у тихој иоћи, понављајућ'- још једном исто, осетих да рекох, што досад нисам могао. И гле! таласић један мали ка меии ираво иде, к'о да ће он ми казат' што питах Дрину сад. Још мало, још мало само, и ти ћеш близу бит', и моћи ћеш ми казат' све, таласе мали мој! Ал' једног већег ево, где за њим брзо хита и, кад га стиже, чух: — Ти не знаш ниШта, мали, од скора памтиш само. Један век није ништа, ти би му мало казати знао. Пусти старијег за то, старији_казат' зна: — Одавно памтим, синко, одавно овде сам ја. И тебе познајем добро, знао сам шта хоћеш, све. Упамти, дакле, добро све ћу ти рећи сад. Видео сам и светле дане и срећу племена свог, ал' давно је, врло давно било то: да немам памћење добро, да памтим колико ви, већ бих одавно заборавио. Од тога доба за тугу само знам. Вид'о сам и боле и јаде тешке, и увек само то. На моје обале ове, уздаси, патње, сузе и горки плач и туга једно за другим стижу. Гледао сам и гледам горку тугу: грехове ваше, отаца ваших, дедова и прадедова. Сви су грешили, а и ви грешите. — Али, да те тиме не мучим даље. Да ти кажем шта видим сад. Овуда, овим обалама мојим, куда се већ тако дуго чују само уздаси, овуда ће у скоро песма се зачути. И престаће туга и престаће јади: и нова радост, које већ одавно нема, ни десно ни лево, повратиће се. У место овог очаја, који толико времена гледам, на мојим ће се обалама весела песма запевати. Силна ће песма бити то, јер ће она певати многовековне грехе, јер ћејепевати народ многи. Тада ћу опет видети оно што сам само у прко време видео: само једног човека никако три. Не питај кад ће бити, нити хоћеш ли ти видети! Шта ти је до тога стало када ти кажем да ћу ја скоро, врло скоро видети.

Више ничега нема! Месец све ниже пада. Зора почиње већ. Дрина снлно шушти, и далеко, далеко носи сву онагу своју и с њоме таласе моје. 0 збогом сриска реко!... До скорог виђења Дрино! у оном срећном часу када се захори песма!

М. З ворник . МИОДРАГ РИСТИИ.

Ј\Латерииека љ^/бав

У ЖИВОТИЊА

блици су разни у којима ое љубав јавља. Она је негде нежна, негде примамљива, негде узвишена. Материнска је љубав све троје у један мгрс: примамљива, нежна, узвишена. Ова истшге вреди широм за цео животињски свет. У оним сићушним створовима, за које многи тврде да немају свести, куца тоило срце материнско. Код њих је сав живот посвећен материнству; код многих се последњи дах испушта са последњим пламичком материнске љубави, са извршењем иоследње материнске дуншости. Навешћу само неколико примера. Има их и сувише. Нећемо ићи у ситнеж животињски; није нам ни потребно код толиких, крупнијих познаника: у пољу, у шуми, на путу па и у самом дворишту. Шума с пролећа оживи. Из зелена жбуна, из круне брсната дрвећа избија живот, разлеже се песма. Све је то одсев љубави. И поље има своје лепоте. Њиме се игра гиздави кицош, шарени лептир: он загвири у сваки цвет, да се насише сока, да се надише мириса. Изгледа као да за то само и живи. Греше који тако мисле. Сврха његова живота није вечита дангубица, несташно лепршање. Крајња му је мета обезбеђење подмлатка. Ту најузвишенију дужност мајка врши, рекао бих, са правим материнским осећањем. Свако овоје јаје дочека нежним трептањем крила, свако јаје притисне својим крилима, грли га, што рекао један Француски природњак, као да зна да им је то и први и последњи матерински загрљај. У ово време веселост материну замењује збиља, сета, па ако се сме рећи и права туга. Материнство је само по себи брига, збиља, а са испуњењем те дужности код лептирица наступа сета — предзнак скоре смрти. Оне угину по полагању јаја, оне својим животом искуиљују живот свога подмлатка. Мати умире да, деца оживе. Она неће дочекати да види своје веселе малишане кад полете измамљени топлим сунцем. Али за ову сирочад постарала се сама природа, спремивши им богату гозбу у круницама мирисна и шарена цвећа! У испуњавању материнске дужности многе лептирице показују доста обазривости. Неке савијају растово лишће у трубу,-у коју полажу своја јаја чувајући их тако од студи и влаге. Ова труба је притврђена материјом која много личи на паучину или на свилу. Друге убирају лишће и у наборе улажу јаја, неке у пукотине биљне коре итд. Ова материнска болећивост је разумљива. Зимска студен десеткује јаја. Да би их што боље сачувале, мајке слажу јаја у гомилице. Улепљују их нарочитом материјом