Nova iskra

БРОЈ 3.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 83.

— Знам ја, шта ћеш. Ја ћу тужити на земљану владу и малични и округли суд и кнеза, а и шумара — знам ја закон! — иа шта нам отуд дође. Чуо сам од људи, што су ишли прошлог иазара у шер, да се онај јолпаз по 'ној башчи око дуванске ваврике шеће — не буди примјењено — кд какав пријестолник, а моји се жалосни 'курузи суше. Е, "кнеже, не ћемо тамо! Кад ја не смијем од суда пода,пети гвожђа да јолпаза у'ватим, не смије ни он мојије' 'куруза немилице трати. Закон данас за свашто има. Знао сам ја за закон, па сам га на 'ној струзи тешко натркимице жива у'ватио и пред славни суд дово. Е, кнеже, не ћемо тако, амо је струга! — завршује Давид. — Мани се ти мене, Давиде. тако ти крсног имена ? — љути се кнез. — Шали се, кнеже, Давид. Ти знаш њега. Има ли још шта од суда? — пита Марко Пантош. — Још имају позовке за нове солдате одговара кнез и вади из торбака. — Боже мој, колико и' ове године позивају? гшта неко. — Па није млого. Једно десетак, дванаест — јавља кнез. — Да није нашем Благом изашла позовка? — нита Мића Зељковић. Некако га ове године пада солдачија. — Јес? — Оде ти тај ко амин! — дочека Пантош. — Ко ? Зар 'наки момак ? Нема га у сто села — гракнуше сељаци. Оде вала, све'дно кб под лед. Мића се окари, па ће дрмајући там' и тамо главом: — На моју душу, оде! — И твом је нећаку, Давиде, изашла позовка — вели кнез, прелиставајући позиве. — 'Вала ти, кнеже, ко имам коме! — захваљује му се Давид. Сви се сневеселише, па се и Давид нешто ућутио. Кнез изнесе једну окањачу шл>иве, иа пружи Мићи да точи. Мића узе плоску, нали полић, наздрави кнезу, па онда обреди све. — Дај, вала, кнеже, још једну изнеси, па макар је мој јолпаз платио — не може се уздржати Давид поред све озбиљности и забринутости која се огледаше на сељацима. Кнез изнесе; те једну по једну лијепо се угријаше. Разговор се поче живље. — Баш нас, браћо, умете Грац — вели Мића и додаје нолић Давиду. Умиру момци — не буди примјењено — ко кад се овце пометиље. Ето, два Мандића из једне куће. Један умрије у Грацу, други се врати кући; не прођоше ни двије неђеље, а и он оде под црну земљу. Не знам, шта и' бацају на даљ, у 'Устрију, код толике наше земље. Давид прими иолић, нешто се као дубоко замисли, па ће : — Ваврике су томе криве, веле солдати. Дим онај, брате, те се наш свијет не мере обикнути, па то вам је. , — Па и не реци, Давиде, да није — одобрава Пантош и истреса лулу о врх од опанка. Ваврике, ваврике! Ништа друго! — Чија је с-ад редња? — пита Мића. — Цвикина, Цвикина! — повикаше неки. — Оду момци здрави, ко рушпа, а гојни, ко рањеници, на заковрљај, те умри. Зар то није Богу плакати? — јада се Цвика, а пружио руку да нрими полић.

— Људи, да речемо, би ли било 'асне бацити на царство молбеницу, да и' тамо не шаљу? — пита Давид. Ти си, кнеже, тамо при суду, а био си и у солдачији, шта ти велиш, а? — Знате, људи, реглеман је реглеман, а бевел је бевел, а оно да — и рапорт има, па онда на царство — разлаже им кнез, давајући особити нагласак својим ријечима. —- Чујдете, људи! Еее — отеже Давид — кнез је кнез. Зна ти он — Боже ме не покарај — на чем земља стоји. -— Шта? Зна вала, ђе је небо кукама приковано додаје Цвика, а очи му се заокружиле као кози пред мрак. Де, де, кнеже! Како 'но? — Браћо, све по реглеману, па онда на рапорт, а рапорт на царство — упућује кнез. — Боже мој, што ти је паметан чојек! — чуде се сељаци, а само Мића ћути. Иовргао покрај себе плоску, прекрстио ноге, нагнуо се мало напријед, па одбија густе димове из оковане и навезене луле. Нешто се замислио. — Нема, људи, од молбенице ни од царства ништа — трже се Мића из мисли. Оно да — да би се могло молити, ама ко ја велим: нема вајде. Ја млим тако, а ви как' 'оћете. Само знам: тешко јадном тежаку! Књиге не зна, па слијеп код очију. А данас ко не зна барнути оним црним пером, није ниђе пристб, већ другог мољака, да му проучи позовку или књигу. Тако вам је на данашњем земану. Па ето, ко би ту молбеницу на царство . . .? — Ако не би наш десетар знао, ја не знам, ко би други. Зорли је, веле, учеван — добаци Цвика као из рукавице. — Ја млим, да би знао боље онај шикуција, што је лани у нашем селу купио кирију. Каже мени, да зна љевше писати, нег' пријестолник. — Па и би! — трже се Цвика и одмахну руком. Зорли је учеван. И мени је казивб, да пријестолникова сина учи писати. — Од та два пиједан! — повика Давид. Људи, шта вам је данас? Зар не чујете кнеза? Говори све'дно кб да није из нашег села. Нек' му он у молбеници загари оне три ријечи, па ће Швабо нама' виђети, како и ми закон знамо. Како 'но киеже? Реман, бе . . . — Реглеман, чоче, па бевел, па с бевела на рапорт, а рапорт јавља на царство, царство на капетана, а капе■ган све даље до карпала. — Е, што ти лијепи Швабо зна уриктати! Говори, брате, све'дно ко да из књиге чита. За то суд и поставља за кнезове људе који су у солдачији били. Неће Миће, јер би се прије земља — Боже ме прости — преврнула, нег' што би он 'вако, ко кнез, ишчито — вели Давид. — Ама ја, људи, не смијем — ја сам кнез. Познало би царство моје писмо, па нама' у »црну кућу. (( — И твоје ријечи — додаде Давид. — Ја млим, да би требало ударити на молбеницу и оне закрпе. Како 'но му се рекне, кнеже? — пита Пантош. . — Штрамплета. — Плета ? —. Штрамплета, чоче! Е, ништа ви не знате —- исправља кнез и љути се. — Немој баш, кнеже! Знаш, из нашег си села, па би и иас могла биједа појати —- трже Давид свој неумјесни предлог.