Nova iskra

СТРАНА 8 4.

Н 0 В А

И С К Р А

— Немојте се, људи, узалуд трошити и плаћати, јер нема вајде, ове ми моје грешне којом дишем. Ман'те се, људи, ћорава посла! —■ одвраћа их Мића. — Ма и ја тако велим. Зна царевина шта ради заврши кнез разговор и узе празну плоску са земље. V. Кнез је раздијелио по селу »позовке® и објавио дан, кад ће с новацима пред котар. Цијелим селом обладала жалост. Нигдје се не чује пјесма. Само што гдјекад тужно одјекне она солдачка: Мислио оам, да ме жени бабо, Али ме је оженио Швабо ■Ој, ђевојко, драга душо моја, Ој, ђевојко, драга Маро моја! и т. Д. Кад су истом почели примати солдате, народ их је испраћао као у рат. По варошима се могло видјети, како се мајке са синовским одијелом по блату ваљају и лупају очајнички у прса. Да ти је срце од камена, морао би пустити сузу њежног саучешћа. Солдати се почеше враћати живи и здрави кућама, и народ се мало утиша. Мало по мало — већ и то постаде обична ствар. »Нека, нек иде, научиће се ггамети," говорили су људи. Али за мало. Солдате почеше слати у Грац. Умирање и болести учесташе, те у народ поново уђе страх. Јадне мајке почеле нарицати за својим синовима, као да су их покопале, па се с гробља кући враћају. •— Шта вам је жене? Што цмолите? — ружи их кнез. Био сам и ја, па ево ме, нијесу ме убили. Мало се помучити, па богме итладовати, а послије те стегне онај мењажија, па доста ти залогај кру'а. — Знамо, мој синко, али тебе нијесу бацали четр'с. конака од куће. Сваког пазара, да је било кабул, могло ти се доћи. А сад? Грдна рано! Вацају и' неђе у 'Устрију, нема до Беча док би чојек нопушио лулу дувана. — Е, жене, немојте већ! —.љути се кнез. 'Бе је Беч, а ђе је Грац? Грац је 'вамо до нас. — Е, јес', Грац му се рекне, ватра га сагорела! —■ купе Сиасенија Савина. — Осим наше дјеце, друго — додаје стара Ваимија Игњина, !а поднимила се на обе руке, па се љуља там' и тамо. (СВРШИЋЕ Ск)

)\кварелк Џ XVII Г О Л I 1 О Т А уморно, пусто небо покрили облаци мрачни лрјјОа с а мртве, препукле земље нигде се дах не чује, Само с Голготе кршне допире звек потмули, То џелат распиње Христа, и клинце у крст кује; По лицу крвца га прска, а он замане јаче, Ликује светина дивља, а небо и земља плаче.

Прободен оштрим копљем разапет издише Христос, А крстом млазеви крви клизе и земљу квасе ; Пресвета јауче дева и куне светину бесну, Лице за сином гребе смртне му гледајућ' часе. А небо громове збира грешнике у прах да сруши, Ал' Христос оцу се моли за сиас њиховој души. XVIII КОСОВО Срушена на пољу војска. Сломљени мачеви, копља, Крвави штитови, шлеми на мртве витезе пали; Издише последњи борац, пиште соколи сиви, И са јунака славних црне су гавране гнали; А сред бојишта Самрт кб сграшна утвара стоји, И празним јамама очним победно жртве броји. Све тужно. . . пусто. . . мртво. . . Цвили суморно вече, Уздахне очајним дахом, и хладне сузе рони, А преко бораца мртвих огрнут зверском кожом Страшан и мрачан Див народну Славу гони ; С дивљачким сгиже је криком, главу јој топузом смрви. И црне варварске чете пирују на њеној крви. Д. Ј. Димитријевии.

Скерлетно Слово — роман ИНГЛИСКИ НАПИСАО X А ТНАМ 1':Тј НА\^ТНОШ(В

Владиелав (Јавић

(НАСТАВАк) ризор имађаше нечега страшнога у себи, нечега од онога ужаса што увек овлада при погледу на срам и иорок код ближњега, пре но што јс друштво постало толико покварено да се смеје, у место да се згрози на то. Сведоци Јестирина исиаштања још пе беху изгубили ову простоту. Они беху довољно јаких живаца да би, без и најмањег гунђања о њеној оштрини, посматрали извршење смртне казне, кад би тако гласила нресуда; али нису били толико без срца као други друштвени редови који налазе само предмет подсмеха у оваквом призору. Баш и да је било воље да се цела ствар окрене у смешну, она би била угушена и надјачана свечаним присуством људи ништа мањих него што је гувернер и градска господа, који сви стајаху или сеђаху на балкону једне оближње куће и гледаху доле па узвишицу. Кад таква лица, без уштрба свога достојаиства или поштовања које припада њихову чину и положају, беху део гледалаца, могло се закључити даизвршење законске казне треба да има озбиљно и делотворпо значење. А по томе и гомила беше озбиљна и натмурена. Несрећна преступница одржаваше се како је најбоље знала под стрелама од тисуће неумољивих очију, које све беху упрте у њу и средсређене на њеие груди. Било је немогућно издржати. По природи страсна и паираеита она се беше спремила да