Nova iskra

ВРОЈ 3.

Н 0 В А И С К Р А

СТРАНА 8 5.

отриељиво поднесе поруге и отровне убоде светине, грчеКи се под сваком новом увредом; али беше нечег ужаснијег у свечаном понашању гомиле, због чега "пожуде да види сва та строга лица како се криве смехом презирања, а оебе као предмет тога. Да је светина прснула у гласан смех — сваки човек, свака жена и свако дете да је дало свој део — Јестира би им можда одговорила горким и презривим осмехом. Али под оловним теретом, који јој судбина уделп, она осећаше, с часа на час, како мора да из гласа јаукне и да се сруши доле на земљу са узвишице или да с места полуди. —■ Ипак у понеким тренуцима цео призор, у коме она беше највиднији предмет, ишчезаваше испред њезиних очију или бар светлуцаше нејасно пред њима као коло несавршено одређених аветињских прилика. Њен дух, а нарочито њезино памћење, бетпе натприродно активан, и донесе пред

њу друкчије слике него што беше груба улица малога града са границе западне дивљине: друга лица бацаху на њу прекорне погледе испод обода оних високих шешира. Успомене најнезначајније и најудаљеније, слике детињства и школских дана, дечје игре и свађе, и мале кућевне сцене из њених девојачких дана, јавише се ројевима пред њу, измешане с успоменама што беху најважније у њезину доцнијем животу; свака слика беше подједнако жива, као да све имађаху исту вредност или као да све беше само привид. Вероватно, да је то била инстинктивна потреба њезина духа да се опорави призором ових Фантастичних слика од свирепих мука и невоља стварности. Било како му драго, узвишица од дасака била је тачка са које је Јестира нрегледала цео пут којим је про-

шла од срећних дана детињства. Стављена на ту бедну висину, она поново угледа своје родно село у Старој Инглиској и свој родитељски дом: опалу кућу од сивог камења оа сиротињским изгледом, али са упола истрвеним грбом над вратима као знаком старинског госнодства. Она виде лице свога оца, са његовим пуним обрвама и поштовања достојном седом брадом; своју мајку, такође, са погледом пажљиве љубави са којим је остала урезана у њезину памћењу, и која је, од када је умрла, толико пута благим прекором изводила ћерку са погрешнога пута. Она виде своје лице, у сјају девичанске лепоте, које осветљаваше целу унутрашњост прашљивог огледала у коме се обично огледаше. Тада угледа и другу једну прилику, једнога човека већ у годинама, бледа, мршава лица, као у каквог научника, са мутним и кратковидим очима које су изгубиле вид при лампиној светлости која му је служила да бди над

многом дебелом књижурином. Па ипак, те мутне очи имаху чудну моћ да проникну, као да је њихов госа хтео читати душу човечју. Ова слика учености и усамљености, коју изазва Јестирина женска машта, беше мало нагрђена тиме што се лево раме нешто мало уздизаше над десним. Затим се ређаху пред њом, у галерији успомена. слике једнога континенталнога града: заплетене и узане улице, високе, сиве куће, огромне катедрале и јавне грађевине, старе по времену а особене по архитектури. Ту је чекаше нови живот, све у вези са ружним научњаком : нови живот, али који се храни старим материјалом, као бусен зелене маховине на опалом зиду. Најзад, на место ових пролазних слика, поврати се грубо тржиште пуританске насеобине, са свим становништвом које бацаше гневие погледе на Јестиру