Nova iskra

СТРАНА 92.

II 0 В А II С К Р А

БРОЈ 3.

1ј- \М" ' - '■ Шш Ш* ■ Ш * -' '■ -( & ?* *■ Ј ■> . 1

Две три о ватри Крај домаћег огњишта сакупила се цела породица. Стари деда узео гусле да (( певајући српску славу и српске јунаке", забавља и поучи омладину. Шта је окупило породицу око домаћег огљишта? Весела ватра која распростире око себе топлину, светлост, живот. Ватра је начинила од огњишта средиште домаћег живота, школу домаћу, у коЈој се песмама и причама оживљује дух, буди уобразиља, распламћује осећање у кућне чељади. Шамен огња прикупља око своје топлине, око своје светлости, овога живог пуцкарања цео духовни и морални живот укућана, њихова ћеретања, сањања, жеље, симпатије и антипатије, племените или дивљачне страсти. Вагра је основа и полуга свекодике културе човечанске, материјалне и духовне; она је управ мати образованости. Лепо вели песник: «Огањ је добротвор стари, Кад му човјек господари; Све што створи или свари, Ватрини су само дари. в ( а Звоно.») У чему је основа вештине кувања, практичне кухињске хемије? У ватри. Човеку је одвратно пресно месо. Ватра треба да прикрије крвави, мал' не кривични изглед жива меса, да га очисти од свега што је нечисто и нездраво у њему, да му поправи влажну бљутавост, да концентрише његову арому за укус наш. У борби за опстанак, ватра је била човеку највернија помоћница; она му даде могућност да растапа руде и да гради алатљике, да сакива бојно оружје, било од камена, било од бронзе, било од гвожђа. Састављајући руде, нарочито гвоздене, са каменим угљем, у коме је концентрисавана сунчана ватра за дугих и предугих геолошких векова, огањ је постао основом мегалургије или топионичарства. Ндамен огња застрашивао је дивље зверове и растеривао ноћне авети, које улеваху страх и трепет у душу првобитног, празноверног човека. У немидосрдној борби човека противу човека, ватра је опет пружада своје убилачке услуге, у облику запаљивих и праскавих смеша, грчке ватре, пушчанога праха, барута, димљивога и бездимнога; она постаде осиовом пиротехнике, која се, истина, кадшто постара да задовољи и око човечје, у обдику ватромета, разнобојних ватра, бенгалског осветљења. Својим. орећним успесима и посдедицама, ватра је створида данашњи здатни век технике, индустрије са његовим небројеним машинама, паробродима, докомотивама и аутомобилима. Обратно је индустрија човекова створила разноврсне вештачке огње и пламенове који греју у облику разноврсних горљивих гасова и течности, који светле у кулама светиљама, у пламену светљива гаса, петролеја, електричних и Ауерових сијалица, ацетилена. Како је освојио човек ово бдаго нриродно? По свој прилици је сама природа била учитељица првих људи. Човек је морао негде посматрати силни учнн грома ватренога; другде је усијана дава избијала из унутарњег огњишта земљина; негде су се распламтели лако запаљиви гасови, који куљаху из утробе земљине, као што је чувена „Света Ватра" ..у близини Каспискога Језера. Илије првобитни човек запазио како се паде суве сучке, протрвене сидним ветром. Дуго је и дуго времена протекло, до-

кде је човек разумео миг природни, те смисдио да сам гради ватру. Овај пропадазак беше тако духовно дедо које захтеваше исто толико силе размишљања, као касније пронадазак парне машине. Проналазак грађења ватре губи се у сурој тами најстарије прошлости и задази чак у геодошка доба. На кремењу из терцијерних слојева у Тенеју опажа ое да је у ватри жежено; ади овај надазак није овугде примљен као поуздан доказ ни за појаву човекову у Терцијеру; ну ипак нема сумње, да се кватерни човек служио ватром, јер се сигурни трагови њени налазе у Палеодићана, људи старијега каменога доба. Не подлежи сумњи да су ватру употребљавали и Неодићани, људи мдађега каменог доба. Преисторија нам наводи доказе, да су првобити пећинци владади ватром. Приморци оу се грејади око огњишта, на коме оу кокали шкољке, као што сведоче остаци њихових кујнских отпадака (кјекенмедингер). Језерци, који становаху на сојиштима, у велике оу ое олужили ватром за нагоревање коља за сојенице; они имађаху огњиште од неколико камених плоча. Првобитни човек извадио је ватру, по свој прилици, трењем два оува дрвета. Градећи камене алатљике, човек каменога доба могао је и креоањем кремена добити ватрену жишку. И данашњи народи на примитивном ступњу развитка производе ватру трењем или вртељем два дрвета неједнаке тврдоће. Трењем тврдог, шиљаотог штапића у жљебу од мекшег дрвета гради се ватра у Полинезији, међу Малајцима, међу племенима Иоточне АФрике. Више је раопрострањена метода да се ватра изазива вртењем, бушењем; овим путем (Нге-ДгШ по Тајлору) добивају ватру Аустрадски Пегри, Јужни Афричани, Амерички Инђијанци, Сличним путем извијаху ватру и стари Мехиканци. Посао врћења веома се олакшава, кад се шиљатом штапићу дода лук; тим се добија направа слична стругарском сврдлу; сличним направама користе се данашњи Еокими и нека сибирска племена. Произвођење ватре кресањем, мдађи је начин — по Хаберданту; и њега има код народа веома ниског ступња, као н. пр. у отановника Огњене Земље. Народи који употребљавају метаде, служе ее огњидом (оцилом). Пошто се у примитивних народа мучно гради и одржава ватра, нарочито о сеобама, то се она брижљиво чува. Ауотрадске жене, за време путовања, носе жишке у рукама. С тога је за децу примитивне културе кутија палидрваца — краљевски поклон. Залазећи у иоториско доба, људи су се још за дуго олужиди кременом за крЈЗсање ватре. Кадшто употребљаваху, место кремена, минерал пирит који је о тога и добио своје име. Међу Римљанима из доба Титова беше обичај да уметну врх од сумпорне шипчице у труло дрво, и да трењем о камену плочу производе ватру. Челик, кремен и труд беху употребљавани још у 14. веку и трајаху као креоиво, у разноврсним облицима, све до најновијег доба. Одавно су се служиди људи и учином сабирних сочива за грађење ватре, нарочито при верским обредима. Тако су римски свештеници припаљивали свету ватру у ретким случајевима, када оу чуварице Весталке заборављале своју дужност и допуштаде да се свети огањ угаси. Деветнаеоти век, који је обогатио културу многим тековинама, подарио је човештву и палидрвца са ФОСФором, која су, истина, пајлак припремана ранијим проналасцима. Неко време употребљавали оу као палидо смешу од оумпора и ФОСФора, која се чувала у стакленом суду. Замочена дрвена цепка запаљиваше се од себе на ваздуху. У почетку 1 9. века градили су (1 8 1 2.) Шанседове сумиорне жижице умакадице, које се паљаху умакањем у нарочито зготовљену течну смешу. Велики напредак означаваше огњило Деберајнерово (1823.), које се осниваше на запаљивости водоннка помоћу сунђерасте

ХРОНИКА