Nova iskra

СТРАНА 70.

Н О В А И С К Р А

ВРОЈ 3.

Не ли овој би при вечер, та ми нана простре килимче, како ја други нут што работешем, туј под пенџер од собу куде сам ја била; а време па што беше, мани се! Не приличеше на јесен но на пролет. И трава зелена како у пролет, и лиоје зелено, јербо слана јоште не беше пала ни једанпут. А кол'ко је убаво, онаја павучина салте се разлетела, па како кроз обор пројдеш, она ти се Фати за косу, ако си нак муж, за капу... Татко ми седе, прекрсти ноге, а нана донесе ракију и киселу краставицу, па узе да га служи. Тике он: — Седи, аџике. Нана седе, и то на варке, како ће да рипне дор гу татко салте за ништо погледа. Он попи чашку ракију и узе да реже сас чикијицу краставицу, зборејећи: — А виде ли кир-Тодорчу, аџике ? — Не, аџијо. — С'г је бија при мене... Уморан, завалија, уморан, познава се... Иде ча,к из лојзе, неш, а стар си је човек... Нана ми ћути. — Е! Од с'г к'д идеш у цркву, и за њигово здравје свећу да палиш. — Заш', аџијо? — Заш'?... Што не запалимо девојче... за тој. Нана виће не питује, јербо зна татков ми табијет. Пита ли за ништо два гри пут, а он узне та се расрди. А њему, познава се, баш мерак да га она па иита. Отојим уз отворен пенџер поза перде, иа слушам. , А татко ми : — И за њигово здравје свећу да палиш, и за њигово, аџике, — вика иа се смеје. — Што има, аџијо ? рече нана кротачко. Он мрдну сас главу, поии јоште чашку, и нана ми попи, изруча мрвке од краставицу па тике се искашља и узе: — Што ?... г Кеш се чудиш... Идем ја сирема ква.&ц из чаршију што викају трчећим, а кир-Тодорча та пред мене: — в Што си рад? к вика. •— „Што си се растрчаја, аџијо?" Ја па: — »Прајим свадбу." Онна мене: — »Кога жениш? Кога удаваш?« — „Удавам девојче ми. (с — »За кога?" —- »За Ђошинога сина Димитрија.® К'д чу овој, он тике викну: — „Не! Не да запалиш чедо!... Они су у кућу како Турци: ће се потепају сас ножеви и пушке син и татко; свекрва се бели како анама, па ће ти и чедо набели.., Ако си аџија, ако си крисјанин — не! јербо у туј кућу... јео, у туј кућу... блажу 9 ...« Тике нана ми покри очи сас руке и викну: — Туго... блажу! — Блажу, аџике, блажу. Јербо ја мислим... ја знам дек кир-Тодорча неје тај човек кој ће да л'же ? — Заш' па да те л'же... Блажу! •— збори нана а јоште не скида руке од очи. Ништу више да неје рекнуја татку ми, салте овој једно, блажу, па виће доста. Како Турци, како Цигани блажуИ.Ј. Јес, чедо. У Турско време ако би си ники Нишлија блажија, он би ни се видеја исто како Циганин, не како човек, како крисјанин. Сви пости постешемо редом како је сам јединак Бог наредија, па и среду и петак. На за тој си ни онаг и било добро, а с'г... — Ете, од овај дан, — вика ми татко, — Фати фетиљ, па од иамет ми тој не искаче, море како шашав идем, жива ми наша чеда! Јербо, вика, заш' да ме л'же кир-То-

дорча? Сас њега несам бија у ортаклак; сас њега несам ишеја на аџилак; сас њега несам у комшилак та да ништо међу себе имамо. Ама и ако сам си чуја овој, ја не би растурија свадбу. Не би, аџике, две ми очи! Не би, жи' ми Бог! јербо сам човек. Сав би кабаат 10 на мене узеја: заш' несам гледаја, заш' несам питуваја онаг, у време. Ручаја би се што си дадо красно наше чедо у циганску кућу, што се сас Циганина опријетељи, а ич ништо не би правија. Ама к'д видо ђирит сапун, па главице црни лук, па калуђерско џубе... Да ми је сав Ниш дошеја да рекне: туј си је добро; да ми је кир-Тодорча нришеја зборејећи: л'жем, аџијо, — па би напрајија што напраји... А, симсиле му циганско! —• ружи татко и узе та сас зуби... А нана салте : . — Туго, блажу!... Ђојем крисјани... — Крисјани!... Да ми је пријетељ човек, да је крисјанин оће ли ми прати овна сас лук на рогови ? Лук на рогови!! Што је тој ? Инат ли је бија, ели маскара, ели ника шала? Ама к'да је свадба неје место ни на једно, ни на друго, ни па на трећо. А ја? Слушам и тресем се. Татко се ућута, а ја узе кротко да зборим :— „Блажу !!! Зар је онај срамежљив Димитрије — Циганин?... А, кир-Тодорчо! Ако си излагаја •гатка ми, душа ти не излегла на уста, но... с<

наставиће се

јЗаскршња иоК (С лободио по фованову)

роз таму брује звона задрхтана. Трепере душе од чаробна гласа; У свачој руци воштаница гори, А литија се уз цркву таласа. Ја само тебе тражах, ал' залуду, Ох срећо моја, негда тако близу. Звона не могу да допру до гроба, Па дигох очи ка небеском вису.

А онде зора тек хоће да руди, Само се спрема, и жељу развија, А једна звезда, ох зорњача мила, \ Тако дивно сија. А то ће бити воштаница твоја, Коју си дигла пред престолом Бога, Да ми кроз таму вечност наговестиш, Вечност и верност рајског срца свога. 24. јануара 1901. ЗМДЈОВД

9 Мрсе.

10 Кривица.