Nova iskra

СТРАНА 100.

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 4.

знаје по нишан како ми је, кол'ко ме боли у срце, кол'ко ми је мука, и што ме је жал Фатија исто како зубни болес? И Мита Ђурин узе да дооди сас друсто му, кумашини, родови; па се у недељски дан Фаћаше оро, а ја... Не излегнем при младожењу ми, еееј ! дор ме не премора снаја ми... —• Ајде, Марике! Обучи се па искочи. — НГ ћу се па обучем! — Па зар Кеш таква да искочиш ? —- Несам шашава да искочим у шалваре у птто сам мила судови. — Обучи, Марике, онеја пембе шалваре... Што ти приличууу!... ■—■ Јес' па. Пембе шалваре... За кога да се обучем ? — Немој, мори Маријо, да си така. И најпосле узнем та ништо обучем, а нити се закитим нити станем спрема огледало. К'д изнесем да предадем шикерлеме и воду, јадан Мита гледа ме, а ја се нигде преко њигову главу загледам, еееј: кроз пенџер па чак у башчу. А к'д предадем и кафу, ја станем у нико ћоше па очи... — Заш' се, чедо, никако у дувар заглеђујеш? Погледа.ј у Миту за нанин ти ат'р, — рече ми нана усујле. А ја? За нанин се ат'р удавам, па за нанин ат'р узе та у Миту погледа... Убав. Не ме мрзи на њега, ама не ме је ни мило. А к'да би ники могаја да улегне у срце моје, нашаја би га како лојзе једнак после брање: лисје је на гижу, 9 ама не га има гројзе — па жално... Несам била кол'ко напред под нишан, јербо татко грабеше да се попре венчам. А што ми Мита прати аљине за Цветнице, за причес', мани се! Од алев џанФес шалваре и каФтанлак Фустан; па душанку од ђувез атлаз; па Фес и срма-пусћул; па стамболске жуте папуче везене сас злато!,.. Туго! На Цветпице црква пунач'чка, а од тол'ки нишлиски девојчики пајубаво беше обучено Аџи-Костадиново девојче, Ђул-Марика, ја — ама нафиле: не ме је било мило ич за ништо. А што ми татко спраји чеиз! Туго, душеци ! Туго, јоргани! Све селемија! Све телија! И кол'ко ми ката аљине спраји напред, још тол'ко с'г, па све убаво, па све красно, све од Васка Стамболију, рођеиога брата на Дору Стамболију и на овуј Кира-Тану; а он си је стоку доносија све од Стамбол ; дућан му беше у чаршију први, исто како с'г на Туре Ване. Такој! А што год Ке си ми купи татко, он пишин на нану: — »Нака се донесе дом', па си узни од оној што бегендише Марија." Не бутам се у долап а све чујем, тол'ко вика... Туго !... Све беше за прикажњу! А што ми бе'у убави чеврики, па јеглаци: ники сам везла кад бе' под нишан за Димитрија, а ники јоште к'да сам ишла у мајсторицу... На честито ми дојде цел град, викају ми честито и гледају по мој чеиз и но моје аљине — чуду се. А и ја се сама у мој намет чудим, и мука ми: »зашто, (( мислешем, »боба ми с'г спраља овакав чеиз и оваке аљине к'да му овај зет неје како онај ?...« А што ми Мита прати черкез — салте срма! Око шију и око рукави и низ пазуке везена шемшета. Па, човааа ! Кој зна кол'ко си је гроша бија аршин. Све беше убаво, ама наФиле, к'да ме мене неје било мило ич за ништо. Ће ме венчају. Поведоше ме у цркву, а моји очи... Божном јутре ми венчање, а ја се с'в драги ноћ несам утешила. Воду ме, а ја... Сефте сам тај дан на сокак искочила, па би погледала ћу ли си видим Димитрија, а несам

9 Чокот.

могала да дизам очи — млада невеста. А када би нико пиленце летејећи прозборило: „И Димитрија је жал за тебе, (( ја би се онако жална од радос' насмејала. Ама ич! Удадо се. Туго свадба!... Туго ирезив!... На ирезив ми бе'у сви родови... Татко, мајка, кум, стари сват... А што ти не доби'!... Калајна, па калајлије! Санови, па санови капаклије! Па тенџере, патепсије! И два мангала! И три гевгира од бак'р! И четири шавдаиа голема! Па стамболски леген и јебрик! Огледало од кума ми големо, из Стамбол, наокол салте цвеће, и девојчики — шарено!... Од татка ни дојде софра-тепсија — око њума рат да седну петнаес душе! Од брата кот'л — у њега колај да прекрсти ноге муж висок како топола!... Од чичу ми тепсика, од стринку ми тепсиченце. Од тетина ми котле, од тетку ми котличенце. Од родови тенџерке, па маФишлаци... Четири сам маФишлака добила... Па чорбалаци, па панице, па птишики, па чаше, па чаитке за ракију; па Филџани, па зарфови салте срма... Свашто! Пуна кућа! Па што доби други дарови! Па дојдоше ни таман десет погаче, па четири големе тепсије татлије, па две тепсике баклава... Туго!... Ама и ја несам остала у посмешу, јербо што ми бе'у бошчалаци, што пешкири, што чарне: како да пеје ткајено; како да неје ништо у руку узето, ного изникло и исцавтело, како цвеће у башчу!... Пројде ми свадба... А што беше зборљив Мита Ђурин, човек ми, мани се. По с'в ноћ не заспи, но ми све ништо збори, све ми казује кол'ко ме милује, и што ме је видеја један пут у обор при Чучку Сику, к'да се сас девојчики играшем каменчики 10 и топку. 11 Видеја ме из кумашинову му башчу кроз проваљен дувар, и једнаг, вика, било га мило за мене. А мене ме, слушајећи Миту, пишин бидне мрвка мило за њег', јербо ем је убав, ем венчање ми је, на тике једнаг се па сетим за Димитрија, и дојде ми иа ж.ал, искам да се заплачем а срам ме, стра' ли ме је од Бога што ири мужа ми за другога да плачем... не знам заш' ие плачешем. А у јутру, к'да га посипем и помогнем му да се обуче, предадем му кафу па га иснратим на дућан, ја. узнем да дизам легало и најдем под јестак — шесет паре: оставија ми да купим за подручак ели пењерлије ели симит. Ама што ће ми шесет наре? За десет паре беше симит еееј ; нишлиски симити били су за прикажњу: буди су бели, туј су големи — мани се! А ја изручам иењерлије што си ми ги свекрва куии, а овеј паре све у једну кутију од танеалву, што сам гу измила, измила: за месец ли за два тај се кутија напуни! А преко дан, Мита ете ти га та из дућан: божном ништо дом' забрајија, па дојде да узне. Он казује тој па даду му, а она узне та се осмишка и вика: — „Ако, дадин! Иди у собу та што си забрајија узни." — »Несам ништо забрајија,® вика ми мене к'д улегне у собу, — »но ми се науми да те видим, па узе та и чичу на дућан излага што сам ништо дом' забрајија.« Туј ми збори, виће што ми збори, па извади испод појас Фишек сас шикерлеме, ели ништо друго благо за ручање, па онаг па отидие на дућан. А ники вечер к'д дојде из дућан, он на мајку му: — „Аман, датке, што сам данас проодејећи кроз чаршију видеја у Васка Стамболију убав лаураћ ! Ако ли да узнем од њег' на Дику (сестру му девојче) за један фустан ? (( А дада му се па осмишка и вика: 10 Ииљци, 11 Лопта.