Nova iskra

И С К Р А

СТРАНА 147.

Милош је с побратимима довео Лазарову војску, 40 хиљада, те се тако искупило свега 104.000. Пошто је Лазар »в'је% учинио ", стаде се опремати с војском за полазак на Косово. У шестом делу (575—-718) имамо испреплетане две епизоде: једно је Миличино тражење од Лазара да јој остави у Крушевцу једнога од браће, а друга је опис поласка војске на Косово. Милица се »у црну футу замотала (( , па »л>г/го цичи к'о шарена гуја к и пита, кога ће јој оставити да јој »образ од грдила чув а с( ако Турци овладају. Лазар јој оставља на вољу да сутра, кад војска пође, бира кога хоће од браће. Кад сутра освану дан и кад се развишб „кмте и барјаци сс , цар појаха » голема зеленк а к , а пред њиме је барјактар Бошко Југовић, иза њега Југ Богдан са девет Југовића »ка ко сивих девет соколова«, а око њега » слуге и војводе сс •— ту је слуга Видосав, Бановић Страхиња, Милош, Иван и Милан. Интересан је опис самога поласка:

Седми део (719—796) описује кобну косовску вечеру : цар Лазар слави крсно име у очи Видова дана. Лазар здрави Милошу и обеди га » невјером сс (из ранијих делова нигде се не види зашто Лазар ово чини!); изненађени Милош правда се и, уверен да га је Вук опао, вели да му »мевјера сједи уз кољено сс , па се зариче да ће Мурата »ра саорити жива сс , стати му »погож аод гр } оце сс и скинути му »зе^мр арстен с руке«; а за тим изиђе из чадора, а с њиме и оба побратима. У осмом делу (797—1096) Милош с побратимима одлази у турски табор. Турци мисле да су дошли на предају, па пусте Милоша пред цара. Мурат му, по договору с везирима, пружа ногу да пољуби Ђ чизму и мамузу сс , но Милош извади Ђ 6ритку сабљу сс , распори Мурата, обори цареве везире и доглавнике, и, док допаде до ждралина л седамдесет одсијече глава"; а за тим, с побратимима, појури кроз Косово секући Турке: Боже миди, немила саотанка!

ЗБЕГ У СРПСКО-ТУРСКОМ РАТУ (1 876.—78. г.)

Миди Боже, чуда големога! Да је коме чути и гледати, 1 Кад поврвје сида ; и ордија Из Крушевца из 'бијела града, Како стоји цика витезова, Како д' вриска видовитих коња! Љуто циче мајке и сестрице: Жале мајге премиле јединке, Младе снахе од боја јунаке, А ђевојке своје заручнике; Стоји цика малог и големог, Цика гдаса чу се до небеса, И црна се земља задрмала Од јунака и од коњаника . . . Милица, која је » својим нокгиж' лице нагрдила«, излази пред своју браћу, свакога је редом молила, па најпосле Бошка и Ненада, но нико јој остати не хтеде — сви одоше у Косово.

Кад се стаде крвца прољевати, Да је коме стати те гледати, Како српске сијевају ђорде, Како л' туроке зијевају главе . . , Куд' пролази Обилић Милошу, Троја бише кола пролазила . . . Срећно су се протукли до Ситнице; но, у зао час, Милошу падне на ум да није извршио зарицање: да ће Мурату стати ногом под гр'оце и скинути му прстен с руке. Узалуд су га побратими одвраћали, »јер у аовратку добивања нема <с , он нагне назад, ал и они за њим. Срећа их послужи те продру до Муратова чадора, те Милош изврши ради чега сс вратио, па поново ударе кроз масе турске војске, која се сва » аод оружје дигла", и »к осе Турке к'о зелену траву Но ту му изгину оба побратима, а он би се спасао да некаква -^бабетина, цз стијене сс це викну Турцима