Nova iskra

СТРАНА 13 0.

Н О В А И С К Р А

БРОЈ 5.

— Отиде, аФендаћ, 1 ама не знам куде. — Неси питала? Ни па он каза?! Еј, звер! Бј Турчин! Да је отишеја за нику малечку работу, ајде, ама овој си је големо, дибоко. — Аман, аФендаћ! Што има? — пига нана и узе да се тресе. — Што? Да ми прошћава твоје лице, аџике, онај могарац, Ђоша, отишеја у Господина та му рекнуја да у ники недељски ели добар дан прокуне аџију у цркву пред сав народ. Тике туј јадна нана: — У, туго! У, леле! У, Бошке! У! У! У! — и седе на миндерлак не гледајећи што је чича-Коле на ноге. Туго ! Туго ! Заш' с'г да иде у Господина к'да све пројде ? 'Гуго! У! У! У! -— збори, клати се и тури руке под ложичку. — Заш'?,Што ће му Димитрије умре, за тој. Фатило си момче тропљику 2 за нашу Марику... А јаа! Дори узе да вијем... Забраји што имам мужа... —• Куде ће па.он да, може сас девојче на Кршено Чело? Какав је Кршено Чело, такво му је и девојче: Шопови. Бугари; а Димитрије је асли Нишлија — бата!... За нашу Ке си Марику умре, с'в народ казује... — Аман, а®ендаћ, немој више! Зар не видиш што ће ми се девојче утепа... А ја истина туцам се и вијем. Чича-Коле пак, дете, ништо друго; што у чаршију чује, све ће си при жене прикаже, н' уме ништо да сакута!... Јако стар беше... Па и овај дан такој. Таман ми се огањ у срце беше сас пепел прекрија, а чича-Коле га раздува та мани се. А нана пак од овај абер дори се разболе, и одеше по кућу како шашава. К'да ми татко чу што напрајп Ђоша, једнаг отрча у Господина, даде му паре виће колико му даде и рече: да прокуне онога који је крив, н;е помињајећи никога. Господин пак беиге Грк, та поган за пару, мани се; Ђоша му понре рекнуја, а он прокле онакој како му мој татко рече. И што би? У нашу кућу ништо. На Ђошу се, долеко било одовде, кућа затвори, затре му се, долеко било од свакога, све до корен. Тој си је било Господиново проклесто у цркву, иеје ништо мало. Пишин му умре... ама он неје умреја од Господиново проклесто, но од дертови за мене... за мене си Фаги тропљику и умре Димитрије... Истина неје умреја једнаг, но гоџа ми ти пројде, ама пак за мене умрс... Но се салте чудим како ја од онол'ки жал не умре... Зар што ми јако добро при Миту беше... Другар добар, свекрва добра., з'лве... А, лелке, туго! Димитрије си јадан умре, а салте се један пут сао њега срето... Болан, болан, једва идеше; срете ме кад идешем са свекрву ми у таткови, па ме гледа, и ја у њигови очи погледа и тике ми застаде ништо у груди, занти ме, не могу да дијам, не могу да си душу Повратим... У! Чуваја Бог од такву муку свакога !... А к'да чу што је умреја, а ја дањом како камен, а ноћом, к'д Мита спије, плачем, плачем... Ама нећу више за тој. Три дана да зборим па не би могала дертови ми да кажем; а да сам писмена : Што је гора, да је лис' артија, Што је вода, да је мурићепа Па не би могала јади да иоиишем. И јоште на кога се од Господиново ироклесто познаде, ћеш се зачудиш. Ете, на кир-Тодорчу, знаш, на онога кир1 Ефендаки, господичић. г Јектика.

Тодорчу што ме мене мрзеше на њега? Умре му девојче, Агна, убава како ружица, како љубичица; и млоги му жал јоште дојде на главу... А онаг сам чула што све оној тај кир-Тодорча напраји; јербо при татка ми је зборија лошо за Ђошу, при Ђошу пак за мојега татка. Зборија што ће си он, Ђоша при тол'ки свој мал, при дућани, при куће, при лојза, од овојега пријетеља Цинцарина бидне пред Нишлије у посмешу: и за чеиз, и за снајине аљине, и за једно друго. Ђоша пак, поган, мислејећи да ми је татко истина како Цинцарин, та неће заради на зета му мал да растура свадбу ни за ништо јако големо, а никмоли за ђирит и лук, узеја да га за инат мрвке расрди и пред Нишлије попре поомеши. Ама татко ми, видела си, не беше Цинцарин, но асли Нишлија — те не теја да, трпи маскаре. А заш' је пак кир-Тодорча лагаја? Е га би се пријетељи скарали и докарали да се свадба растури, та да си туј удаде, куде је и мал, и момче и добро и убаво, за Ђошинога сина Димитрија да си удаде он своје девојче, Агну, што беше онаг стасала за удавање, како петровка јабука око Петров дан за ручање. *Ама он једно, к'смет друго: Кршено га Чело претече. А било ли је овој истииа, не знам, тике мене ме беше жал за њигову Агну, ако сам овој чула. Истина несам чула ни од татка ни од мајку, но од жене, ама па ми прилега да неје л'жа... Неје. Јербо заш' ме пишин онол'ко на њега мрзеше. А за Димитрија ме беше јако жал, дор нема дете, а т'г... Сас Митин милос' сам се салте замајувала, а прокај дете узе да си забараљам мој севда, да не мислим све за њег'... Дете! Има мушко чедо, убаво, красно, да се прекине човек за њега, за приказ... Има дете сас модри очи, две ми очи, модри!... Бело, убаво... Друго си је човек, друго чедо. Од чедо ништо на свет поблаго, ни па поголем милос'... Како с'г да га њега гледам!... А један дан, како да је било јучерке, такој ми је овој у памет. Пролет. Велики пости. Чедо ми је Сотир од пе' шес'... рамно шео' месеца имаше. Слунце греје, греје, па дори прежижа, та обрнуле спрема њега бабе грбине; дрвеће исцавтело, па како да је по бадем, шеФтелије, црешње и сливе, што се по башчу и па по обор на редови белеју, пало иње; мислеја би човек да си је иње, да се не зеленеје по обор млада травка како зелена черга; а по траву белеше се цвеће од бадем, што је виће прецавтело и опало, па ти приличе како да су по туј зелену чергу бели цветови, ткајени на прсти. А зумбул пред кућу, око голему ћошку куде седешем тај дан сас комшике, сас нану ми и з'лву девојче, исцавтеја, исцавтеја, а који је пак катмер, њигове су луле посрнуле исто како цветови на шарош-каранФИл. А ветар ете ти га тике та на ма' на ма'; ветар меришљав, од пролет, што га Турци викају бе'ар, дуне, ама кол'ко? Како да ти од пигде долети сокол па тике сас крила — једаипут. Дуне, а ти отвориш уста да ти улегне у душу мирис од цвеће на дрвеће и од зумбул, измешано, што ти од њег' дојде дори тужно на срце. Ветар дуне а разлету се бели цветови што су прецавтели, и падају по ћошку куде сам ја сас комшике, нану ми, з'лву девојче, сас дете, пада по наше косе, шамије; а оној моје модроокасто, Сотираћ, гледа цвећеи радује се, шири рукичке како да иска да га Фати, а к'да га закусне ветар, он не се заплаче, но се смеје, смеје, како да га ники тугичка. Убаво време, убаво. Пролет. Работу виће у њиве и у лојза. И свекрва ми од собајле у башчу: садила арпаџик и бели лук, сејала ћеревиз и магданос 3 и пазила да ни Миле Кршена Грбина

3 Целер и першун.