Nova iskra

БРОЈ 7.

у ком случају било потребно ает ауних дана, ма како се она споро кретала. Шеста песма у првом делу свом описује Милошев долазак у турски логор и убијање Мурата — сви су стихови из бугарпггице. Милоша Турци савладају, а Лазар, чувши (?!) Милошево запомагање, нареди да се удара на Турке. У то Турци » аритиснуше и на ље ти ударише <( . Прву навалу турску » јуначки сузбише (ко ? разуме се:) Влатко ХраниК и бан Иван с босанском војском" (е баш ништа без бана Ивана!), а за тим »м сраска војск а к уђе у бој (као да Бошњаци нису Срби!). А шта би с Маџарима — Павић нам не казује. Овај други део, у коме се борба описује, конбинован је из прозе и оригиналних десетерачких стихова самога Павића, и из народних (»Пропаст царства српскога® и др.). Одмах се у почетку казује да је Вук издао са 12 хиљада оклопника, а за тим » Турци навру у ону аразнину, гдје стајаше војска Букова, и тако раскину војску босанску од Лазарове"-. Сада настаје „страшно клање а : »Маче војску МусиКу Стјеаане, \ три је аагие био и убио, \ кад зааоче бити четвртога, | ту аогибе Мусићу Стјеаане " . . . За њим долази од Коњица Ивко, који на исти начин бије и убија четири паше, па гине ; по том од Омоља Живко бије и убија иет паша; Кучаинац Јово шест; Југ Богдан и Југовићи бише и убипте седам паша; Петар Браничевац, Срђа Злопоглеђа и „неки

Немањићу" (опет »неки® !) осам паша; Страхињић девет. Пошто су сви они, по овако правилној скали, изгииули, долази на ред кнез Лазар: » Али Лазару худа среИа бјеше: у најжешКем боју сиаде с коња зеленка " ; његови се људи поплаше, а в Турци ударе још бешње и сасјеку Лазарову војсну. Но Ђ Влатко Хранип, аошто не могаше ародријети кроз Турке, видеИи да је издајом Вуковом све изгубљено, бјеше већ прије оставио бојно аоље (А шта ли би с баном Иваном, који до сада беше вазда међу првима? е ту нас је Павић изневерио ; не каза нам шта се с њиме десило, да ли је погинуо, или је међу првима — утекао\). За завршни део ове песме, у коме Лазара и Милоша доводе „везане" пред Мурата, где буду погубљени, узет је завршни део бугарштице, почев од стихова: »Л Лазара бијаху жива у руке ухватили" . . . Остале три песме састављене су из десетерачких, сриских народних песама. У седмој је најпре Косовка девојка без измена (и ако су већ у 5. песми употребљени сви стихови из причања Косовке девојке), а носле ње доцкан стиже на Косово Радич војвода — стихови из „Мусића Стевана« кад га сусрета Косовка, с том разликом, што Радич не јуриша у Турке и не гине као народни Мусић, већ се сам убија: „Удари се Радич војевода, | оштрим ножем ср\јед живога срца. | Њег ва војска л'јеио га сахрани, | и врати се к своме завичају к . — Осма је

СТРАНА 211.

песма састављена из целе Вукове »Царица Милица и Владета војвода" (где је Владета Влатко Хранић) и из друге половине песме » Цар Лазар и царица Милица" (»Кад је сјутра јутро освануло, | долећеше два врана гаврана .. . с< без измена. — Најпосле, девета је песма сама Јукић-Мартићева »Мајка Југовића на Косову <( у целини, без икаквих измена — за коју Павић неразложно находи да је лепша од Вукове » Смрт мајке ЈуговиК а <( ! Ето, то су Павићеве „Народне ијесме о боју на Косов у (< ; то је његов нацрт за народну косовску енопеју! Не ћемо се упуштати у оцењивање његове анализе књижевне и историјске грађе у првом, научном делу списа, нити у оцену његових компонованих песама у нацрту. То је већ много боље, него што бисмо ми умели, учинио г. Ст. Новаковић у поменутој критичкој студији својој. Поменућемо само да је г. Новаковић показао: да је »Павићева основна идеја погрешна <( , те је није^ могао ни доказати; да он »није ни сам с њбме на чисто, бар је ни сам није гшгде извео до потпуности, нити ју је ослободио свију контроверса, пошто неке од њих и сам отворено признаје® ; даје био »лоше среће и у изради њеној«, јер му је критика текста народних песама врло слаба, пошто је »на више места криво разумео дух народног песништва" ; и да, према томе, његов нацрт у смислу васио-

стављања ирвашње народне иесме о боју на Косову не може имати вредности. Г. Новаковић пак находи, да се о Павићеву нацрту може говорити тек »као о новом књижевно уметничком покушају склапања косовских песама у целину <( , и да поређење с осталим покушајима те врсте »не испада на штету г. Павића® . . . Ово последње сматрамо као каваљерство г. Новаковића према побеђеном непријатељу. Но ми ћемо скренути пажњу на две-три ствари у Павићеву нацрту, које као Срби не смемо пропустити да их нарочито не истакнемо. Павић хоће пошто-пото: да су Маџари и Хрвати били на Косову Лазарови »савезници«. Руварац је историјским Фактима довољно доказао, *) да су се у боју косовском против Турака борили само Срби, и да сем Бошњака (дакле опет Срба) не може бити ни говора о каквим другим савезницима (Маџарима, Хрватима, Бугарима Ар-

*) Види његову расправу „О Кнезу Лазару", заоебно штампану у Новом Саду 1 88 8. Па тако и Рачки у Раду ХСУП, отр. 5 0, пошто је доказао да су тврђења о оавезницима нетачна, ве.ш: «Из свега тога бјелодано слиједи, да се на Косову са Срби нијесу бориле ни бугарске, ни арбаначке, ни влашке, ни угарске чете ; пак да су онај савез измислили само Турци, како би се иобједа њихова ироти толиким а кевјерником ири| казала у сјајнијем свјетлу )> .

НОВА ИСКРА

ЈАШАР-НАШИНА ЋУПРИЈА ПА СИТНИДИ.