Nova iskra

СТРАНА 218.

II 0 В А

И С К Р А

ВРОЈ 7.

скочити са својих клупа и свући га са катедре коју је каљао! Не, доиста не, они су све то слушали и само га више поштовали. Они нису могли ни сумњати у смртну садржину која је вирила из те себеоптужбе. »Богоудни младић«, говорили су међусобом: »прави светац! Тешко намај! Кад он види такав грех у својој чистој души, какав би ужасан призор видео у твојој или мојој." Свештеник је добро знао — лицемер пун гриже савести у каквој ће светлости бити виђена његова нејасна исповест. Он се старао да заслужи казну исповедајући своју кривицу; али је навукао само други грех, и нови стид пред самим собом без тренутне олакшице да сам себе превари. Он је говорио сушту истину и преобразио је у сушту лаж. А опет по својој природи он је волео истину и мрзио лаж као мало ко. С тога, више свега, он је мрзео и презирао себе! Његов душевни немир наведе га на обреде који су били више у сагласности са старом иоквареном вером католичком него са бољом светлошћу цркве у којој је био рођен и васпитан. У ковчегу г. Димесдела налазио се један крвав бич. Често пута овај пуритански и протестантски свештеник шибао се њиме, смејући се при том самоме себи горким осмехом, шибајући се све више и немилосрдније због тога смеха. Имао је обичај као и многи други побожни пуританци да пости — не као они да очисти своје тело и да га спреми да би било достојније небеске светлости — већ строго, док му колена не почну клецати, као за казну. Бдио је по читаве ноћи узастопце, некад у потпуном мраку, а некад у полутами, а каткад посматраше своје лице у огледалу при највећој светлости коју је могао произвести. У тим дугим ноћима глава му се вртела и привиђења изгледаху да лебде око њега. Каткад нејасна, у својој слабој светлости, а пекад жива и баш поред њега у самом огледалу. Сад је то било коло ђавољих прилика које се ругало и кезило на бледог свештеника дајући му знака да иде с њима; а сад опет група светлих анђела који се тентко нодизаху као тугом оптерећени, али све светлији што се више дизаху. Сад дођоше умрли пријатељи из младости и његов отац са седом брадом и светитељским челом и мајка, која окрете главу пролазећи поред њега. Мајчин дух — пајслабија Фаптазија саме мајке — морао би бацити бар поглед сажаљења на свога сина! А сад опет, кроз ову собу пуну авети, лагано пролажаше Јестира Прина водећи малу Бисерку у њеном скерлетном оделу, показујући својим кажипрсгом на скерлетно слово на својим грудима па онда на свештеникове груди. Пи једна од ових визија није га могла са свим преварити. Он је видео, напором воље, друге предмете кроз њихову магловиту супстанцију и био уверен да они нису чврсти као онај сто од растовине или опа дебела у кожи повезана и бронзом окована Библија. Али, — при свем том, то су била најистинитија и најстварнија бића са којима је имао посла јадни свештеник. Немогућно је исказати беду живота као што је био његов. Лажном човеку лажна је цела васиона — њу је немогућно опипати — она се претвара у ништа на његов доднр. И он сам, у колико се показује у лажној светлости, постаје сенка, или доиста престаје да буде. Једина истина која је и даље давала Г. Димесделу стварни живот, био је страх у дубини његове душе и неварљиви знак тога на његовоме лицу. Кад би он једном нашао снаге да се иасмеје и да се покаже весео, то не би више био он ! У једној, од тих тешких ноћи, које смо иоменули, свештенпк скочи са своје столице. Једна мисао сину му

кроз главу. Једном мора бити краја томе! Обуче се пажљиво и на исти начин као за божју службу; сиђе нагло низ степенице; отвори врата и изађе на улицу. (наставиће се) ЈТосдеднж поменук магли и тами будућности мрачне Назирах те, звездо мојих срећних дана, На мутноме небу сад те нигде нема, Мирисне ми руже носи мраз и слана. Студена је зима раширила крила, Расплакано небо, вечна поноћ влада; Нит рањено срце своју драгу тражи, Нит се Мају душа остављена нада. И очај је од ње одбег'о далеко, Не осећа више судбу што је гања: Огрована злобом моја душа млада Безбрижне часове из детињства сања. 2. Нестаје вас редом, моји снови златни, Једног ћете дана развејани бити ; А млађана душа, још љубави жудна, Сузе ће за срећним часовима лити. Нећу да те варам, јадна моја драга: Оплакујем прошлост и спомене свеже. Заборави мене! Садашњост је бедна А још гори дани што пред нама леже. Ми се растајемо и разилазимо, Некад једним путем ходисмо у миљу; Тај се пут одавде на две стазе дели, Ал ниједно од нас неће стићи циљу... Блгд. Станимировић.

Петроград. Сезона позоришта, оликарских изложаба, свемогућпх копцерата, почев од озбиљних симфоничних па до најобичнијих свакодневннх, већ се одавно свршила. Ш^ћ ПГе Петроградског друштва оставио је загушљиву престоницу и бацио се у наручја природе, одмарајући се у зеленилу и дишући свежи, ароматтти ваздух јелових шума Финске и остале околине. Као што рекох, сезона се свршила, али не тихо и непримећено, већ бурно, с пуно интереса, јер даде публици л Иди за мноњ, Сагана« слику Рјепина и ), 'Гру сестре ®, драму Ант. Чехова. Слика Рјегшнова изложена је била на »XXIX покретној изложби слика«. Непрестани разговори, непрестани