Nova iskra

БРОЈ 1.

Н О В А И С К Р Л

СТРАНА 217.

ћање и његова моћ да осети и саопшти узбуђење били су одржаваии у стању натприродне делатности болом и невољама свога свакидањег живота. Његова слава, и ако не беше достигла врхунац, већ је помрчавала скромније славе његових старијих другова. Међу њима је било учевних људи који су провели дужег времена у широкој студији, која је везана са свештеничким позивом, него што је Г. Димесдел имао године, и који су по томе могли бити дубље познати са таквим темељним и драгоценим благом него њихов млади брат. Ту је било људи и јачега духа и обдарених оштром, челичном, поузданом, гранитном снагом. Вило је међу њима правих светаца чије се способности израдиле замореним радом међу књигама и неуморним размишљањем, а постале свете духовним општењем са оним бољим светом, у који их беше увела чистота њихова живота, док су још биле на њима хаљине смртност1г. Али им је недостајао дар који се беше излио на изабране ученике о Духовима у виду пламених језика; као знак да су добили силу, не да говоре туђим и непознатим језицима, већ да се могу обратити целоме човечанству

матерњим језиком срдаца. Ти очеви, иначе једнаки апостолима, нису имали последњу и најређу небесну потврду своје службе — Пламени • Језик. Они би у залуд тражили да изразе високе истине скромпим средствима обичних речи и слика. Са висина, аа којима су обично становали, њихов је глас долазио нејасно и као из далека. По свој прилици Г. Димесдел, по многим цртама свога карактера, припадао је овој последњој класи људи. Он би се био усиео на тај високи врхунац вере и светиње, да му у томе није сметао терет кривице или страха, који му судбина беше доделила да носи. То га је задржавало на последњем степену, — њега, човека небеских особина, чији би глас и анђели радо послушали и одговорили му! Али тај исти терет улевао му је тако дубоку симпатију наспрам грешне браће; тако, да то срце дрхташе заједно с њиховима и примаше у себе њихов бол и шиљаше стрецање свога бола у хиљаде других срдаца, у изливима тужне, често уверљиве речитости, али каткад ужасне ! Народ не познаваше силу која га тако покреће. Младога свештеника сматраху као чудо од светости. Они уобра-

жаваху да је пун небеске мудрости, прекора и љубави. У њиховим очита света је била стаза по којој је ходио. Девојке из његове пастве побледиле би угледавши га, жртве једне страсти тако проткане религиозним осећањем да мишљаху, да је та страст силна вера и ношаху је јавно у својии чистим грудима, као најмилију жртву пред олтар. Старији чланови парохије видећи Г. Димесдела тако слаба. док и сами беху једном ногом у гробу, вероваху да ће он отићи пре њих, и заклињаху своју децу да њихове старе "кости сахране поред светог гроба младога пастира. А, може бити, кад је јадни Г. Димесдел мислио о своме гробу, питао се, да ли ће трава икад порасти на њему, јер ће у њему бити сахрањен проклети човек ! Није могуће појмити агонију којом га је мучило поштовање пастве. По природи својој он је обожавао истину, и мрзео сваку лаж. Дакле, шта је он ? — Супстанција? — Или најтамнија од свих сени ? Он је жудео да говори са висине своје катедре смелим гласом, да каже народу, ко је он. »Ја, кога видите у црној ризи свештеничкој — ја, који се пе-

њем на ово место и окрећем своје бледо лице к небу, узимајући на себе задатак да посредујем између вас и Највишег Свесазнања, — ја, у чијем животу замишљате светост Енохову, — ја, чији кораци по вагаем миптљењу остављају за Собом светао траг по коме хаџије, који ће за мном доћи, могу бити одведени у пределе блаженства, — ја, који сам вршио тајну крштења на деци вашој ја, који сам шаптао последње молитве пад вашим умирућим пријатељима, — ја, ваш свештеник кога ви поштујете и коме се поверавате, нисам ништа друго, већ поквареност и лаж! Често се пута Г. Димесдел попео на своју катедру решен да не сиђе пре него што изговори речи равне горњима. Често је пута — не, више од сто пута — доиста говорио ! Говорио ! Али како? Говорио је својим слушаоцика, да је он скроз недостојан., да је најгори друг најлошијега, најтежи грешник, право проклетство, нечувена неправда и да је право чудо, што они не виде његово јадно тело спржено ватреним гневом Свемогућега! Је ли се могло јасније говорити о томе ? Зар народ ниј.е требао

ЦРКВА У ЛИИЉАНУ.