Nova iskra

БРОЈ 1.

мова а с к р а

СТРАНА 1 9 1 ?.

Заиота — помислим кад пођох — у Београду сваки други човек уређује по неки лист. Осетих необично очајање. У мојој улици баш пред кућом сретнем момка. — Куда ћеш? — Обих ноге тражећи вас. Чека један господин већ више од два сата! Вели мора вас наћи вечерас. Смрче ми се пред очима. — Ух, тај зли дух хоће да ме умори! иомислим и дође ми страшна идеја да јурнем у кућу и да га избацим из куће на улицу, али одмах за тим осетим чудан страх, да нисам смео прекорачити прага. •— Кажи том господипу да сам добио депешу од оца и да морам ноћас отпутовати. Или немој . . . Кажи му боље

да ме ииси ни нашао! рекох момку и окренем натраг да врљам даље. Нисам смео ноћити код куће. Сутра дан нисам ни ручао ни вечерао код куће и тако сам се крио са страхом и презањем од сваког шума све док не видех онај лист да је изишао. Кад се повратих кући нема ми момка. Добар је то и ваљан момак био. — Знате ли куд је мој момак? питам суседа. — Био је ту до јуче, па пред вече утече од оне госноде што код вас често долазе. — Досадило му што ме једиако траже? — Није, него окупили њега да им пише нешто за новине. Он се брани, брани сиромах, па утече некуд. Вели ми кад пође: »Идем у бели свет, само да се ове напасти спасем. Ја се чудим куд је мој господин, а оно и он се бранио, бранио па лепо бездушници одјурише човека од његове рођене куће. (( Мене обузе нека језа, страх. — Нема се шта размишљати — помислих — јер кад је и мој момак утекао ту за мене нема спаса. Оставим и кућу и све, па брже боље погодим кола затворена и кажем кочијашу да тера што брже и што даље од Београда. Железницом иисам смео нуговати, јер сам се бојао да ме не ухвате на станици, а лађом тако исто. * Причао сам једаред некоме, како је у некој земљи, давно, у стара времена живео један калуђер, који је многе

говоре држао и то стаиовницима толико досади, да сви, што су још могли бежати, оставе своју милу отаџбину и утекну у бели свет, те тако готово опусти земља.' Право да вам кажем то некад, и ако сам слушао од старих људи, нисам ни сам веровао, али како се намножише уредници и почеше кидисавати на мирне и питоме грађане и кад видех чудо очима, како многе радње: механе, дућани, пекарнице и друге банкротираше, како се позатвараше, само што ту они свраћају, онда нисам могао ни мало посумњати, да је због тог досадног говорника опустела земља. Многи слабијих живаца, подлегли су одмах. Нападне тако слаба човека један уредник, па други, па трећи, док погледаш, а тек човек почне да вене. — Шта ти би, брате! — питају га. — Ето! вели очајно и једнако шапуће и комбинира у памети чланак или

какву причу за лист. Срећу га познаници пријатељи, зауставе га, хоће да га разгале: — Остави се Бога ти лудорија, видиш да оста као биљчица! Онај само гледа тужним погледом, уздахне дубоко и јекне, па нродужи шапутати и смишљати тему. И тако леца човек, леца, па најзад, у страшним мукама, тражећи тему, испусти своју племеииту и намучену душу. * Наравно да сам врло опрезно бежао. Тек у једном удаљеиом селу хтедох свратити да се одморим, јер три дана како сам по путу ноћивао. Али најпре пошљем кочијаша, да се разбере детаљно да ли се и ту не уређује какав лист. Оде кочијаш. Чеках читав сат, нема га. Прође други сат, трећи, нема га никако. — Мора бити да су га они бездушници и овде ухватили! — сену ми страшна мисао кроз главу и клонух. — Нигде спаса! номислим у очајању видећи да се морам предати на милост и немилост ]страшној судбини. Београд.