Nova iskra

ВРОЈ 8.

Ио ВА И

С К Р А

СТРАНА 229.

ској солидарности у заједничкој борби против Беча, јер је извеспо да Бечка влада не би тако кидисала па »Срп. Дневник" те га угушила, да нису Дпевничари тако чврсто и енергички стојали уз Маџаре у борби за угарски устав против Бечких централистичких планова. Отпор Маџара, потпомогпут Србима, Бечку је владу доводио у све тежи положај и све већу неприлику, јер је тај отпор узимао на се све озбиљнији облик и карактер. Шмерлингова поносита реч „ми можемо чекати" показала се као цренагљено и неразмишљено хвалисање, јер се у току борбе све више видело, да Маџари упорно остају на својој једном заузетој позицији и да они „могу чекати®, а да Бечка влада све више губи стрпљење, да ситуација за њу постаје све мучнија |и да јој је све мање до чекања. И тако се Бечка влада најзад реши да опет покуша расплести чвор путем поравнања с угарским сабором. У јесен г. 1865. расписани су избори за угарски сабор и з.а сабор троједне краљевине. При тим се изборима већ јасно показало, колико Милетићев престиж беше већ скочио у народу; био је изабран у исто време за посланика на оба сабора. Кратко време био је у сабору у Загребу, а затим је отишао у сабор у Пешту и ту је сад стао на то видније и шире али за њ у исто време и трповитије парламентарно поље и на њему је кроз пуних петнајест година стално, неуморно и пепоколебљиво вршио велику дужност вазда буднога и бадрога народног представника и трибуна / у најплеменитијем смислу те речи. Његов рад на угарском сабору беше обилат, огроман и веома заморап и само је Милетићева необично снажна умна и Физичка конституација могла кроз толики низ година да остапе несломљена на својој позицији у томе тешком парламентарном мегдапу, у тој веома неједнакој борби. Кад се први пут појавио у сабору, онда је атмосФера у саборници још била доста блага и сиошљива за народноспе посланике, јер је још донекле трајало оно цредусретљиво расноложење Маџара гтрема осталим народностима а нарочито према Србима, пошто је још трајала борба с Бечом, још питање о положају Угарске пе беше решено, те су им још иотребпи били помоћници и савезници у борби. Ну то није дуго трајало, јер је већ у јуну г. 1866. букнуо рат између Аустрије и Пруске. Бечка је влада насигурно рачунала, да ће Пруску победити а кад се то сре^по сврши, да ће опда и н.ен положај нрема Маџарима бити са свим друкчији, јачи, иадмоћнији, те ће Маџари морати свакако да буду мекши и скромпији у својим претензијама. У таквој нади Бечка је влада, чим је настало ратно стање, распустила тај још једнако непогодни и тврдокорпи угарски сабор а тако исто и сабор троједне кралзевине. Ну пре него што се то годило са угарским сабором, још за време његова трајања и рада, наступио је у Милетићеву животу један прелом. Са престанком »Срп. Дневника«, као што већ рекох, угинуо је једини српски независан орган и кад је наскоро за тим опет свануло уставно доба, отиочела живља акцијасрнских посланика на угарском сабору, српски народ и његови представштци не имадоше никакво гласило, а оно је било баш тада тако потребно. Ваљало је опет покренути независан народни лист. Ко ће га покренути? Пред народом је већ стојао Милетић као политички атлет, који се све видније издизао изнад свих својих вршњака и савременика, и није чудно, што су се сад сви погледи упрли у њега, и он се сад нашао у тешкој дилеми коју је ваљало решити. Он је, истииа, ве^ у велико био запливао у иолитички - друштвену борбу и вртлог, оп већ беше унео бољи и претежнији део свога бића,

своје енергиЈе у активан политички рад, али ипак је још иешто времена и снаге остајало и за рад у — адвокатској канцеларији која је још једнако била на гласу и имала велику клијентелу. Али је сад дошао тренутак кад је ваљало обема рукама прихватити, у вис дићи и поново развити савијену и у прашину бачену клонулу народну заставу, сав се заложити у јавну политичку борбу, забацити и прегорети све своје личне и породичне интересе и обзире и одрешито и без повратк-а загазити у тај за српски народ у тим крајевима, а пре свега за његове политичке матадоре и борце, тако кобан и скоро безизлазан политички вртлог. И Милетић се није дуго премишљао и колебао; он се у брзо решио да целокупан стане у "тешку службу иародну па како Бог да и срећа јуиачка! Он затвори своју адвокатску канцеларију и покрене нов лист »Заставу® коме он беше „власник, издаватељ и уредник", како се на њему потписиваој Нови лист је ирво почео излазити у Иешти, јер је Милетић тамо био као саборски посланик. Она мала дружина, која је у последње време била у редакцији »Срп. Дневника« и на њему под руковођењем Милетићевим стално радила, беше се растурила кад је ирестао Дпевник; Ђура Вукићевић оде у адвокате, Ђока Поповић остаде у Новом Саду са својом »Даницом« и на скоро после тога пође другим јпутем и иравцем, Јован Ђорђевић носвети се стално своме љубимчету, Нар. Позоришту и т. д. Једини сам ја, као најмлађи у том колу, остао још веран журпалистичкој проФесији, јер сам још био нов, воља још беше жива и свежа, не имадох још довољно времена и ирилике да окусим разне горчине и тегобе тога посла и тако сам био веома срећан, ,кад ме Милетић ангажова и новеде собом у Пешту као свога главнога помоћника и сарадника на »Застави«. За ме, новајлију, беше велика част, кад је он то и изречно објавио у огласу новога листа казавши: »Главни сарадник »Заставе® биће са своје радње у »Срн. Дневнику" познати

Г. Гершић.

(нАСТАВИћЕ СЕ)

■ д ,^- ј 4

и

У[з дневнкка једиог скепткка

исока, густа гора. Не шуми лишће меко: Хладно и мртво све. И смрт осећам близу, Дршће јој студен дах. У тој тишини пустој Још срце моје бије. Жељно је вечног мира, Али од њега бежи. — — — — Што нога више клеца, То мисб даље лети ; пгго тело више пати, То срце више жели, — а живот слаб и кратак Утехе не мож' дати. —■ — — — — Светлуца пред оком мојим Детинство блажено, тихо, пуно плача, суза, Ал' мало туге, бола... Шумна насрће младост, Немирна, сујетна, дивлза, — огањ и олуј сам ; Жуди на плећа своја да тешко бреме вргне, Ал' свуда лаки прах. И тражи л>убав, правду,