Nova iskra

СТРАНА 2 3 0.

ii О В А II С К Р А

ВРОЈ 8.

Ал' свуда порок црн. Згрози се од тог света, И све је презрела она... Час блато на олтар баца, Час крвљу блато пере; сад Бог у грудма пева, После Сатана бесни у срце ријућ канџе... И јуре године тако. Кб клубе с високог брда Мој се одвија живот, и заман конац вучем, Клубе све даље лети литицом у амбис црн. Куда, животе, наглиш?.. Из руку стиснутих мојих Како исклиза ти? Куд летиш тако брзо? Биће ти кратак пут ... И дршће столетни раст, затрепта за њим јасен ; Чује се тајанствен шум, и сва се гора буди . . . Нада мном дивне слике са сјајним нимбусом лебде, И чујем шапат тих... Гле, отац, браћа. . мати!.. Из каквог дођосте бездна? Зашто сте тужни тако? Нека с' дубока тајна у вашем збору крије . . . Ја вам не схватам речи. Праштате ли се са мном? Или ме зовете себи? — — — — — •— •— — И мрак све црњи пада. Опет све тихо, немо, пусто, хладно и мртво, Ни откуд даха нема ; још срце моје само Прекида мртвило то, а душа цвили, јеца, И ја са њоме плачем . . . «0, млада душо моја, Не жели, не жели ништа, твоје су бескрајне жеље, А све је таштина пуста. Не гледај никад напред, Не тежи где светлост блиста и где се младост смеје, Где љубав, блаженство влада... Бежи од тога блата, Све је обмана, лаж. Није нам место тамо. У мрак вечити хајде, ту дух божански живи, Хајдемо њему сад, и наш је тамо свет.* Д. Ј. Димитријевић. У ноћ и ~ рефлекскје АјЈг / Ж . ао год што човек по кадшто, проучавајући своју ^Ш/ душу, нађе у њој дубоко уревану слику другога створа, уоквирену симпатијом или мржњом, исто се тако може десити да, испитујући своју околину и друге људе, човек нађе себе и позна суштину свога бића, одбацивши од себе све стране прилепке, све површне ознаке свога карактера и све оно што је случајно и пролазно, а што му је околина накалемила на душу. Ту му се, до душе, могу догодити и разна изненађења ! Човек је друштвена играчка. Он ми у своме развићу личи на тесто које друштво обично зна врло вешто умесити по својој ћуди, дајући му ознаке које му се у тај мах најбоље свиде. Карактер је, услед тога, обично продукат ћуди своје околине — продукат, али ие тренутан, већ постепен и сталан, који не постаје баш у ономе тренутку када се јавља. на видело, већ се његов постанак датира од памтивека; он представља непрекидни ланац разних друштвених особитости, утиснутих у дуиту небројених по-

колења. Свака се особина непрекидио развија и све јаче искаче на површину у друштву, те је отуда наследник у исто доба и следбеник. Према томе, нема смешних карактера, али има чудноватих друштвених ћуди; нема слабих карактера, већ имамо недовољно изражену друштвену ћуд, као што нема узвишених карактера, већ доследне, али несвесне, употребе свих сила друштвених, да се на. извесном лицу што јаче истакне његова ћуд. Само напред прса, та ви сте снажан, самоникли каракткр; уверени сте, да за собом вучете све остало друштво, да сте господар, вођ! — Ну, молим вас, извадите прво брњицу из свога носа, па се онда обазрите око себе да видите да ли вас ко прати! . . . . Што сте се тако ућутали од једном, та ви сте вођ, сила — и ми вам то свакако и верујемо! ★ Друштво не иде за појединцем, већ само за. својом сазрелом идејом, која може у извесном лицу наћи згодан терен да избије на површину и заталаса масу, у којој се и јавила. Појединац је тада само носилац, па често чак и бесвесни носилац те идеје, чиј је творац и извршилац опет само друштво. Као што видимо, овде је човек само играчка, коју је друштво самоме себи створило, придајући јој значај и титрајући се њоме по својој ћуди. ★ Друштво не трпи величине изнад себе, нити трпи искакања. Опо неће ни по коју цену да постане подлога нечијих ногу, већ му је сва тежња управљена на то, да у тренутку згази свакога иоле дрског појединца и да предупреди сваки холи покрет, који би био управљен против његове уображене мирноће или угодности. Оно се свима силама труди да свакоме наметне своју мисао, своје тежње и овоје очнаке; његов је циљ да асимилује све појединце и да од њих створи хомогену масу, чија ће површина свакад бити потпуно равна и потпуно мирна. Ну, та се тежња често јако коси са стварношћу. Може се десити, да ма којим узроком унутрашњост те масе почне по мало врети; то врење постаје мало по мало услед притиска или других спољних узрока јаче, док не пређе у нотпуно кључање. Сва се површина тада бурно усталаса; поједине масине честице искачу све више и све брже изнад површине, а из дубине се чује неки потмули, неодређени, тајанствени шум, као од неке удаљене ломљаве; сва околина дршће, ограде пуцају .... И од једном покуља сва та маса преко свих ограда својих, рушећн нред собом све што јој на пут стане — силна је тада у свом скоку, а страшна због бесвесноети своје. А тамо напред, на челу свих масиних молекила, ено где јури један, први, који је прегазио ограду, праћен устогшце, и не раскидајући органску везу, осталом масом из које је и постао и која се нераздвојно прилепила уза њ! — Па реците ми сад, ко је ту господар, ко вођ? Свакако не онај напред, ма да је напред и ма да изгледа да он све води, јер се све његово вођење своди на то, што нема куда, пошто га са страга немилице гурају напред. Он је роб своје околине и позадине: он скаче, вере се и обара пред собом, јер то и маса чини, носећи га собом. Његова је сва снага у осталој маси, а он је само случајна појава, избачена игром околности на прво место. Он је најуочљивији, али с тога не мора бити најјачи, нити најважнији. Он може и пропасти; ну, шта је то за масу ? Ено већ другога где стаје на његово место; настаје мењање