Nova iskra

СТРАНА 9 9 8.

Н 0 В А

II С К Р А

ћРОЈ 10.

Човек је добар, што је тако створеи, што друкчијим не може бити; великодушан је, пак, из страха, из слабости, из сујете или из свега овога уједно. ★ Великодушног човека пење друштво у трку на више, дивећи се величини његовој; доброг човека, на против, гура друштво на ниже, чудећи се глупости његовој, којом се иначе и само радо користи. Великодушан човек корача поузданом ногом у напред ка срећи својој; а добар, као и искрен. слушајући одвећ много своје препуно срце, бива у брзо исцеђен, па за тим потискиван, оборен, прегажен и заборављен. Друштвена је атмосФера врло непогодна за право, природно цвеће — хоћемо ли ипак цвећа, морамо га градити вештачки. * Друштво се налази у толикој прљавштини да му све оно, што се приближује делању правога човека, изгЛеда велико и узвишено. Кад се појави човек у правоме смислу те речи, човечанство му и нехотице придаје као посмртну песму оне разне блиставе епитете који би имали врло малу вредност, када би се из друштвеног хаоса истицало више таквих уочљивих јединака здравих и снажних, који би били у стању да у равници изврше оно што се с непоколебљивом надом очекује од горе, с висина. Доказ: постанак богова и полубогова с човечјим особинама, постанак светаца, постанак хероја и надземних сила с разним именима, које под тим именима и битним особинама својим крију само слику и израз здравога човека, створа који се умео у неколико извити из загрљаја друштвеног полипа, али који је ипак само човек, дакле нераздвојна честица друштвена, која се од осталих честица само тиме одликује, што у међусобном трењу није ослабила, већ, на против, ојачала све своје моћи. Узвишеност је погрешан назив за правилни ток људског делања на правоме путу међу људима, дакле у низини; а величина није ништа друго до здравље ненарушено и стално, здравље ума и срца — здравље карактера. Молим вас, приклонимо главе ниже — још ниже ; утишајмо дах и заглушимо силно куцање срдаца својих, јер се ево приближисмо друштвеном — нашем -— »Свјатаја. Свјатих", приближисмо се и осетисмо жарки пламен са жртвеника пред највећим божанством свега човечанства! Пламен је тај силан, огроман, неодољив, као и божанство пред којим се подиже: бесмртан, вечит. Његова се моћ просгире на све који му на дохват дођу, запаљујући их и повлачећи их без околишења за собом, без милости, без наде у повратак. То највеће божанство, тај најсилнији покретач свега друштва, коме сви у неисказаном бунилу окрећу своје светле очи, коме сви грозничаво пружају у сретање своје уздрхтале руке, коме сви трче не обзирући се на препоне и не слушајући опомене палих жртава — највеће светило на путу којим сви гредемо, била је и остаће свагда: слава I Слава, највећа реакција коју су појединци покушали да иставе пред друштво у циљу да се отргну из његова челичног загрљаја; највиша тачка којој је управљен сваки скок; лек за све претрпљене недаће, за све болове, за сва падања, за све јауке и сузе ; то је обећани или очекивани осмех који треба да растера тмину над читавим морем

јада; то је дим после угашеног пожара, једно ништа, од кога се све очекује — подлога без подлоге! * Ни једна друштвена појава нема толико различних и противречних имена, као што је то случај са славом. Она се према приликама крсти згодним именом, кријући своје властито; изгледа ми, као да се човечанство стиди тога најсилнијег покретача свог, те с тога и измишља толике псеудониме за њега, узносећи обилазним путем славољубље на ступањ врлине. За част ! за хуманост ! за слободу ! за љубав ! кличе друштво јурећи бесно напред, ломећи копља, пребијајући мачеве, крваве главе, покривено ранама, а гоњено силним славољубљем својих делића. Ну усред тога вихора, усред страсних, загушених усклика — од једном се извије у зрак прави и једини истинити крик, право име свих оних псеудонима: за славу ! Слава није више само награда, она је циљ. * Замислите диван бокор племенитих ружа најлепших боја и мириса, али усађен у рђаву земљу, незгодну за развиће његово. А поред тога нека му и светлост није најпогоднија, већ нека долази само сломљена кроз разне призме изнад њега. Гледајте те цветове колико год хоћеге, обасипајте их највећом љубављу и пажњом, заборавите чак и себе покрај њих — па ипак нећете ништа успети, док не уклоните, ако се то у опште још може, узроке њихове клонулости. Они ће морати пропасти и нестати са свога попришта, а у гроб са собом понеће само лепе жеље своје околине и вајкања наша. Рекао сам руже ; ну, могао сам са свим безбрижно рећи. да замислите здраве и чисте људе у данашњем друштвеном склопу, окружене оваквом загушљивом атмосФером! Као у првом случају, тако би исто и овде у брзо 'морао наступити неизбеиши слдм: нестало би мириса, одмах за тим и свежине и најзад бисмо пред собом имали само пропале животе и дуг низ тужних гробова. И изнад њих би кличући узлетала Фурија друштвена високо и све више. засењујући очи у задовољне и умирене масе .... Човечанство се налази у храму великих слутња.. Ево једне: Ја сам потпуно уверен да се ово данашње друштвено стање не може на боље окренути, пошто се и друштво развија по прнродним законима, код којих нема назадовања. Друштвени је живот већ толико до најмањих ситница. уочљив и толико су већ развијене све нијансе целокупног друштвеног карактера, да се једино може ићи и гледати у напред — а шта нас тамо напред очекује, можемо од прилике већ закључити .... Мрачна, неосветљена, бурна ноК без звезда, која се развила из сутона, ну коју не очекује зора, приближује се данашњем човечанству по мало али стално. Силнп ветрови њени гасе буктиње које је истина изнела пред нас, да бисмо кроз друштвени мрак ипак к њој нашли пут; а дрека ноћних духова одвлачи друштвену пажњу на странпутице којима се лако залута. И друштво заиста лута и лутаће вечито. Лупи ли, пак, у бесзесном јуришу свом преко појединаца, главом о какав тврђи предмет, нека се ни на кога не тужи, нити се коме јада, јер ће његов бол онда бити исто тако не-