Nova iskra

СТРАНА 29 4.

II О В А И С К Р А

БРОЈ 10.

а друго је Косанчић Иване, а треће је Топлица Милане. Кад ишета Милош Обилићу из свилене Самодреже цркве, дочека га Косовка дјевојка, лонуди га и љебом и вином. Њојзи вели војвода Милошу: «Хвала, секо, Бог ти срећу дао, у добру се кућу удомила; Бог ти дао добре дјеверове и заове добре и јетрве!* Па је пита Милош Обилићу: „А имаш ли, секо, кога свога?* ««Имала сам брата и бабајка, оба сам их на војску спремила." «Шта би дала, да ти који дође? >;| ««3а баба бих оба ока дала, а за брата руке до лаката, ал' ми, јадној, нико доћи не ће; оба су ми лани погинула на Плочнику, у царевој војсци." Ту дјевојци сузе ударише; брише сузе руком и рукавом, а тјеши је војвода Милошу: «Не плач', душо, не гријеши душе, већ се моли Богу великоме, да ти Боже поклони остатак.* Још је пита Обилић Милошу: «Чија бјеше, моја секо драга, чија ћерка, чија л' мила сека ?" Дјевојка му кроз плач одговара: ««Ја сам ћерка бана Витомира, од богате куће Жарковића, а сестра сам челника Драгоша. >>!> Кад то зачу Милош Обилићу, с врата скида свилену мараму, с врата скиде, дјевојци је даде: «На, дјевојко, свилену мараму, по чему ћеш мене спомињати, по марами, по имену моме. Ја ти идем погинути, душо, на разбоју честитога Кнеза. Моли Бога, моја душо драга, да се здраво са Косова вратим, а и тебе добра срећа нађе, узећу те за Милана свога, за Милана, Богом побратима, који ме је Богом побратио, вишњим Богом и светим Јованом — ја ћу теби кум вјенчани бити.* Истом Милош у ријечи био, а ишета Косанчић Иване, па кад чуо, шта Обилић каза, насмеја се и мило му било ; с руке скиде гривну позлаћену, с руке скиде, дјевојци је даде: «На, дјевојко, гривну позлаћену, по чему ћеш мене спомињати, по тој гривни, по имену моме. Ја ти идем погинути, душо, на разбоју честитога Кнеза. Моли Бога, моја душо драга, да се здраво са Косова вратим, а и тебе добра срећа нађе, узећу те за Милана свога, за Милана, Богом побратима, — ја ћу теби ручни дјевер бити.* Још јој вели Косанчић Иване: «Ој, снашице, румена ружице, л'јепа ли си и висока ли си! Ил' си расла на бор гледајући, ил' на јаблан, дрво племенито, ил' на мога побра смишљајући ?» Дјевојка му смјерно одговара: „Мој дјевере, мој златни прстене! Нит сам расла на бор гледајући, ни на твога побра смишљајући,

већ сам била једина у мајке, па ме добро његовала мајка: ранила ме медом и шећером, у јутру ме мл'јеком умивала, а у вече вином и ракијом, у по ноћи слатком медовином, ■— да јој будем б'јела и румена; будила ме тананом шибљиком, — да јој будем танка и висока.» А то слуша Топлица Милане, па јунаку врло мило било; па он скида златан прстен с руке, с руке скиде, дјевојци га даде: «На, дјевојко, прстен сува злата, по чему ћеш мене спомињати, по прстену, по имену моме. Ја ти идем погинути, душо, на разбоју честитога Кнеза, Моли Бога, моја душо драга, да се здраво са Косова вратим, а и тебе добра срећа нађе, узећу те за вјерну љубовцу.* — И одоше три војводе бојне. Дан данише, пак и заноћише, а пред зору рано поранише, и одоше у Муратов табор. Три су паше били и убили, кад стадоше бити четвртога, ал' погибе Топлица Милане и погибе Косанчић Иване и рани се Милош Обилићу, и поломи све своје оружје, и изгуби Ждрала. коња свога; и Турци га жива уватише, уватише, па га погубише. Кад је било по преоду сунца, подигла се Коса Жарковића, на плећима носи љеба б'јела, у рукама два кондира златна: један кондир вина руменога, други кондир лађане водице. Тако шеће по разбоју млада по разбоју честитога Кнеза, и преврће по крви јунаке; ког јунака у животу нађе, умива га хлађаном водицом, причешћује вином црвенијем и залаже љебом бијелијем. Намјера је намјерила била на јунака Орловића Павла, на кнежева млада барјактара, и њега је нашла у животу, десна му је рука одсечена и лијева нога до кољена, вита су му ребра изломљена, виде му се џигерице б'јеле; измиче га из те много крвце, умива га хлађаном водицом, причешћује вином црвенијем и залаже љебом бијелијем ; кад јунаку срце заиграло, проговара Орловићу Павле: «Сестро драга, Косовко дјевојко! Која ти је голема невоља, те преврћеш по крви јунаке? Кога тражиш по разбоју млада? Или брата или братучеда? Ал' по гр'јеху стара родитеља V' Проговара Косовка дјевојка: «Драги брато, делијо незнана! Ја од рода никога не тражим: Нити брата нити братучеда ни по гр'јеху стара родитеља; мож' ли знати, делијо незнана, кад кнез Лаза причешћива војску код прекрасне Самодреже цркве, за три дана триста калуђера?

Сва се српска причестила војска, најпослије три војводе бојне: једно јесте Милошу војвода, а друго је Косанчић Иване, а треће је Топлица Милане; њих ја данас по разбоју тражим. Ал' бесједи Орловићу Павле : «Сестро драга, Косовко дјевојко ! Видиш, душо, она копља бојна понајвиша а и понајгушћа, онде ј' пала крвца од јунака та доброме коњу до стремена, а јунаку до свилена паса, онде су ти сва три погинула, већ ти иди двору бијеломе, не крвави скута ни рукава.* Кад то зачу Коса Жарковића, проли сузе низ бијело лице, и закука из грла бијела: «Јао, јадна, худе ти сам среће! Да се, јадна, за зелен бор хватим, и он би се зелен осушио! Браћо, драга, српске војеводе, како бисте, како преминусте, а како ли робље оетависте!* Па узима Павлове ножеве, удари се посред срца жива, мртва кужна поред Павла паде. Кад у јутру јутро освануло. полећела два врана гаврана, од Косова, поља широкога, крвавијех кљуна до очију, и крвавих ногу до кољена. Прелећеше по поља Косова, Копаоник гору прејездише, и Јастребац, велику планину, и Топлицу воду пребродише, Крушевачку жупу прејездише, и падоше на бијелу кулу баш на кулу славнога Лазара, један гракће, други проговара: «Да л'је кула славног кнез-Лазара? Ил'у кули нигђе никог нема?* То из куле нитко не чујаше, већ то чула царица Милица, па излази пред бијелу кулу, она пита два врана гаврана: «Ој Бога вам, два врана гаврана! Од куда сте јутрос полећели? Ријесте ли од поља Косова? Виђесте ли двије силне војске? Јесу ли се војске удариле? Чија ли је војска задобила?* Ал' говоре два врана гаврана: «Ој Бога нам, царице Милице ! Ми смо јутрос од Косова равна, виђели смо двије силне војске; војске су се јуче удариле, обадва су цара погинула; од Турака нешто и остало а од Срба и што је остало све рањено и искрвављено. 8 " Истом они тако бесјеђаху, к њима језди Владета војвода. на Крилоњи, на коњу доброме; Владета је коња ознојио, и у б'јелу пјену обукао. За војводом ниђе никог нема, и њега су ране освојиле: једва држи узду од коњица. Пита њега царица Милица: «Ој Бога ги, краљева војводо, што си тако коња ознојио? Не идеш ли са Косова равног, не виђе ли честитога Кнеза, господара и мога и твога?* Ал' бесједи Владета војвода :