Nova iskra

ее ствара јасан иојам о доЧекљивости, умешностж и иажљивости тога чудноватога домаћина. Још једна дрта на ће се иознати и његово шарлатанство, јер газда Тома није престао говорити, само је застао: „Најпосде се намршти, начини се госпоствен и горд. — Гледај овамо! Ови су ти људи — и нас све показа руком — и уз владику седели. Еј, владика! Јеси ли видео његов златан крст и у њему часно дрво, право часно дрво?! А ти знаш шта је то часно дрво! . . . Па не дај да се каже: смрзли се људи у кући газда-Томе! . . . А дрва не жали! Све исеци, све поломи, али само ложи и пази." И природу слика живо: „Јутро је било хладно, без кише и ветра, само се у ваздуху осећала неисцрпна влага. Све је око м^ене мирисало на оквашено гвожђе. По гранама висе крупнА бистре капље, висе непомично, нити се и једна откида. И земља и небо чини ми се да су пресићени итд." Од ово неколико реченица читалац који не трпи влагу песвесио се повлачи и увија у себе. Јака сунчева ирипека мало је где у пас тако опиеана, да читаоца чисто жеже, као у слици „Под сунцем". Из свега што је до сад речено може бити јасно: како се у свом писању Вукићевић понашао према стварности и животу, и да их је он нрерађивао и приказивао иекако друкчије ного што су збиља. Све је то у вези с Фактом што је њему снољашњи, материјалии, друштвени и народни живот био узгредан, као кака љуска. Главно су му биле појаве душевнога живота, па је њих хтео да истииски сазна и посло истинито прикаже. Он је дакле био од оних реалиста, који душевне појаве сматрају као главно у човечјем животу, а није био од натуралиста који душевни живот и њогове покрете сматрају као последицу Фисичкога стања човекова — његова телеснога живота и спољашних материјалних чињеница. Ако се изузме обичан утицај леиог или ружиог, топлога или сгуденога времена на расположење лично, у свима његовим сиисима иема ваљда ни једнога места где би људи престали бити свесни створови на радили но чистим телесним нагонима или притисцима. Досга би било да се узме слика „Искушење" па да се види како један радник трпи све веће и веће патње, а његова душевна ведрина, његово поверење у божју праведност не слаби ни за часак, ои до краја ведро Бога хвали. И што год је Вукићевић више бивао свој, све се више одмицао од српске реалистичке школе, све више осгавља реалистично нриказивање живота, све више тражи душу, те је до краја остао приказивач њен. Она му је, кад у скупу узмемо сав његов рад, главни предмет посматрања и иисања. А Вукићевић је имао велики дар да оштро посматра и запази и просте и заплетеније душевне појаве, патње и радости човечје. Није му залуду Милан Јовановић, као уредник „Отаџбиие", рекао: „Вукићевићу, ти имаш нообично волике очи!" Он је нарочито имао могућности да у својој породици посматра нежнија породична осећања и, како се види, посматрао их је бисгрим оком. Отога после читаоци виде родитеље који мисле о сину иа граници, иа му се плаше некада или радују повратку, не у једној него у двома причама: „ Је ли жив?" и „На стражи". У овој друго ј, једној од иајлепшој међу „сликама", приказује старца и старицу, мрачна страховања, светле наде, миле усиомене које они претуре преко главе само заједан једиии дан („На стражи"). Писац

предговора „Арнаутским сликама" вели: „Нома срискога писца који је умио дубље да поглода у срце родитељско и све то верио да престави као што јо то учинио покојии Илија у овој слици". У трећој оиет („Гождество твоје") износи се отац који има рђава сина па се боји злих гласова о њему. У чегвртој („Свој грех") прича се слепа љубав према јединчету једва одржаном. Али је нарочито волео приказивати необичније психичне појаве. Да оставимо на страну оиог занесеног палапачког политичара („Један борац"), него да истакнемо: слику убојице од рођења, у кога се та његова црта јавља правом елементарном силином („Мишко убојица"), слику осећаја при сиремама за стрељање и при доласку помиловања политичком кривцу, познанику ОФИЦира који има да изврши смртну казну по заповести („Мала погрешка"), слику душевно неразвијеног створења („Стика", и то јо тако вешто

Споменик Милошу Великом у Неготину

ианисано, да је такав створ ближе читаоцима, те место страха и одвратности осећају нрома њому интерес и симпатију), слику и низ стања душевних у слепца који ништа невидиикога, преко тога, стиже и костобоља („Искушење"). Па као што је Вукићевић тежио да приказује необичније или Финије душевне појаве, тако је тежио, да му цртање буде од врло финих потеза. Доиста се међу њима ретко који груб може наћи. Он је р&д ®ине ниансе исказати такође пиансама. Он често у ириповедању понешто само наглашава, остављајући дачиталац погоди или наслути шта је он хтео казати. Такав јс рад у ошпте тежак, па често и већи писци у томе не успеју, а тако је бивало и с Вукићевићем. У многим је његовим сликама, услед тога, нека нејасност, која нарочито ноновољно утиче на оне који, читајући, ие пазе на сваку ситницу. Многи, књижевно сасвим