Nova iskra

- 27 —

сугаио врело, одакле ће се напајати родољубљем и свешћу о својој народности. На крају молимо читаоце Нове Искре да опросте на овом мало иодужом извештају. Мислимо да је потребно проговорити коју реч више, кад се тиче таке културне тековине једнога краја наше отаџбине као гато је ова, и то у толико више, у колико наша штампа, с мало изузетка, није у своје време довољио пажње поклонила овом важном чину. Неготин Б.

Пошта Милоша Великог (сдикао Ц. Гебед). Опис ове слике, која је у власншнтву Њ. В. Краља Адександра I, види у чланку који смо унели у овај број. Болеслав Прус. 0 овом великом пољском романсијеру донеди смо, год. 1899., нарочити чланак из пера Госпође Руже Др. А. Винавера. Чланак је штампан у 7. и 8. броју. Уделите ! (сллкао В. А. Бугеро). Идидски карактер и идеално схватање овог .великог Француског уметника изражени су и у овој слици, која више буди симиатије него ли сажаљење. Тојеурођено овомвеликом Француском уметиику. А колико је уметничке лепоте н дражи у овој слици, довољно је ако се само и погледа. Југ-Богданова кула код Прокупља. Крај Прокупља, а на речи Топлици, остаци су старога града, коме су по свој прилици још Римљани основу положили, са смером да на важноме друму, који јо водио Топличком долином, чувају

нролаз из. горње Топлице у доцу и у Мораву. Западна страна брда Хисара, на ком је некад био град, спушта се веома стрмо у Топлицу, и тамо, над самом рском, стојијош веома добро очувана кула (које слику описујемо), што је некад платнима од зидова стајала у свези са горњим градом. Кула је висока до 15 мотара. Како је по народном предању, за време кнез-Лазарово, у Прокупљу седео и заповедао Југ-Богдан, то и ову кулу везују за име његово. Град Крупа у Босни. Овај новији српски град иодигнут је на реци Уни, и лежи тако живописно да га је милина погледати. Круиа се развила у град највише досељавањем православних Срба, а недавно још била је малено село. Али њезино развијање није умакло жудном погледу оних туђинских пијавица које живе од српске муке и зноја, те Крупа већ осећа како је то када туђа рука дође да помилује'. Нови задатак (Фотостудија В. Стевановића). Читаоцима Иове Искре нису непознати аматерско -ФотограФски радови Г. Стевановића. Неколике његове радове донели смо прошле године, а сад износимо и ову његову одличну Фотостудију. Молитва (сликао Е. Ероли). Не знамо шта моли, али изгледа да би био грех не иснунити такву молитву. Молитве оваквих душа изазвале су и у Богочовека ону велику реч: „Пустите децу к мени, јер јо њихово царство небеско!" Илија ВукићевиЂ. Кратак опис његова живота види у 9. броју Иове Искре за 1899. годину. Споменик Милошу Великом у Неготину (вајао Ђ. Јовановић). — Види у овом броју извештај о свечаности приликом откривања овог споменика. Францишкански подрумар. (вајао II. Убавкић). Овај вајарски рад нашег уметника изведен је још у доба Убавкићевих студија у Гиму. Колико се још онда испољавао прави уметник — пијеђнотребно казивати, јер се то врло добро оиажаЛју овој статуети која 1још вазда чека свога кунца! —

ПЕСМЕ ЈОВАНА ДУЧИЋА Вачена искра, у гробовској тами Што сја и треити, кад ие обасјаиа Нит зраком својим гробље оживл.ава ! Махнама, које је г. Богдан Поновић открио у Шантићевој поезији, обилују и песме Јована Дучића. Али ми ћемо прећи нреко њих, да се задржимо на оном што је у Дучића најлепше, најбоље, гато је есенција његове поезије. Јер ни Дучић није од оних духова чије нас и погрешке и слабе стране занимају и уливају нам поштовање. Он је у низу дарова, који, ако хоће да нам се допадну, морају навући најсвечаније рухо, морају пазити на сваку реч, одмерити сваки покрет. Аналишући врлине, јер према махнама и рђавим странама је и добро често врлина, трудићемо се да илуструјемо општу тенденцију, израз најмлађе нашо поезије, колико се та тенденција и тај израз у овим несмама огледају.

Да разгледамо на нр. Залазак сунца. Ту је бакрено небо и црвена река и цвет водени и воденички точак и непозната жена, која плаче од бескрајне туге, а чувају је два СФИнкса. Ту је бескрајно море и вртови и још читава гомила мисли и слика и представа. А шта треба цела песма да значи, да каже, да изрази ? Песникову чежњу за љубављу, која га у вечерњем 8Шшшп§-у обузима. Само се та чежња губи у символистичким представама, претрпана множином слика пренапрегнуте Фантазије. На послетку нска се читалац помири и са модерним символизмом. Али за што онда песник у последњим стиховима на пречац пада у најреалнију реалност, у царство најсувље логике, ил' боље нелогике? Док нам Дучић оиисује ону женску са сфинговима, можемо и да га разумемо — али кад нас на крају уверава да је то цела истина, да његово „срце то не лаже себи", да та женска ексистује, и кад не би ексистовала он би морао вечно плакати — онда се тиме меша логика естетска с најобичнијом позитивном логиком, две супротне вероватности, две хетерогене могућности стоје једна до друге грсшећи нротив истине, нротив смисла, који ни естетска логика не руши. То квари целу песму више него она свеза „и" у последњем стиху, у којој г. Богдан тражи узрок рђавом утиску којим завршетак песме потиро првашњи склад. Без обзира на ту техничку махну, ова песма Дучићева карактеристична је не само за самог песника, него у неко-