Nova iskra

жавања? Реч није кичица, она је нешто више од кичице. Ко аом замењује кичицу, тај јој побија вредност, тај одузима речи њен знача.ј, чеото и њено значење.*) Није ни мадо чудновато, што је у нашој најновијој поезији реч изгубила свој смисао. С превлашћу описног едемента нревладао је и описни елеменат говора, превладала је неумерена, претерана употреба атрпбута, епитета на штету музичког и логичког садржаја језика. Реч служи само слици. Други јој квалитети изгубили су вредност. Још музика речи нешто се и чува, али логика говора скоро је непозната особина: логички најнемогућније ствари стоје једна поред друге. Како је Војислав почео видети ноћу шарен цвет и зелен лист, тако дурги од звезда прави „златне рупе". Једнога немир схваћа, другог „мемла бије" из уздаха, у трећега ноноћ звони и т. д. Том робовању слици последица је оно бсскрајно алегорисање. Песник иигде скоро не говори непосредно из срца, из душе — често за то и не говори из срца, из душе, него је онда слика, алегорија првобитно — а осећај, мисао, идеја подешава се према том Консеквенције су тога правца — несварљивост Дучићеве „Домовине" и знатан део оних махна, које је г. Богдан Поповић потражио на Шантићу и од којих као што се види, пате и најлепше песме наших најмлађих несника. 0 том види и у мојим разматрањима о Војиславу у „Бранк. Колу" од нрошле године. Још једна Фатална заблуда наше најновије поезпје карактерише и ове несме, а то је оно вечно психологисање у стиху. Г. Недић истакао је као песничко правило искреност. П песници наши свесно ил' несвесно, мисле да, ће бити искрени, ако кажу све што осећа.ју.') Али то је погибаона тежља. Песник мора оно што осећа у песми, осетити и у души својој, али он не мора све тттто оссћа казивати, он може ствари казивати које није осетио, које су биле у његовој Фантазији, или у његовој страсти. Песник је пре свега другог творац; његово је у првом реду да ствара. Мислити да песник сме казивати само оно што је осетио, да мора бити искрен, значи хтети од ковалнице направити исповедаоницу. Према том захтеву Хајне не би био песник, јер се у његову искреност врло, и с разлогом, сумња. Ипак тешко ће се наћи бољи мајстор у кратко.ј песмици од Хајнеа. Искреност може само открити, а не и заменити нити надокнадити унутрашњу празнину, недостатак уметничког надахнућа, стварања. И сам Хајне по кадшто досађује својим честим сновима. За многе је и Достојевски несварљив (види 8сћбпћасћ-а: ТЈећег Бевеп ипс! В11 <Ј ип^;) због оне снлне, и у ситницама бездане исихологије покрај све нророчанске видовитости његова Генија. Како тек мора бити кад се најнезнатпији осећаји аналишу и у бескрајност одуговлаче вочним ниансирањем. У Шантића има читав циклус песмица у којима се редовно понавља „суза" и „туга". Дучићу је омиљена љубавна сумња, демон сумњс, „ханџар љубомора". Душа се цепка и сецка. Сваки осећај, често и умишљени осећај, аналиџге се већ само за то, што је осећај; сваком расположењу тражи се одушка — ма да би по некад боље било и прећутати га. То цепкање наравно води диФеренцирању. И ако песник не мора бити и драматик и епичар и лиричар — ипак велики песник не ће бити ни само еЛегичар, као што су наши најмлађи песници. Прави песник може бити само потпун, прави човек — а такав човек никад се не састоји само из елегијског 8Нттип§-а, нсго куд и камо више из енергије, рада. 2 ) Тога у нашој најновијој ноезији нема. Уметност стварања, ковања, канда се са свим заборавила и изгубила, јер за ту уметност ваља умети објективни свет обухватити у његову бивању, разумети га у неуморном мењању његова облика. То наши песници не умеју, што најбоље сведоче многе назови - баладе Јована Дучића и другова, које нису ништа друго до заоденут романтичком одећом, водњикави лиризам њихов. Али ако се лепа лир*) Зар није чудновато, да ое „Вече 8 сликара Јакшића не може наодикати, — а вечерњи мотив неоликара Војислава и Дучића може скоро дооловио пренети на платно! 1 ) Овој појави није крив г. Недић, што је теоријоки брани. Та појава одлика је модернизма, као аналитички роман у франц. и друге ородне црте. 2 ) Гете каже: Генија, то је вредноћа!

ска песма може направити само од осећаја, добра балада не може се направити без извесне дубљине и ширине философског погледа. И покрај свега тог има у Дучића лепих песама. Неки од његових „Јадранских Сонета" могли би свакога подичити, а и оне мисаоне песме одају добру културу. Днж'те се из ираха, После много година, неке љубавне у свом жанру надмашају просечне творевине. Према оном што је Дучић још пре годину две дана стварао — он је знатпо корачио у напред. И у историји наше поезије ове песме, као и Шантићеве, покрај свих погрешака његових — јесу леп напредак према поезији оне поворке Бранкових и Змајевих имитатора међу којима је и један Мита Поповић могао изигравати генија и који су још недавно пунили и „Јавор" и „Стражилово" и сву повремену белетристику. 3 ) Дучић и другови имају поред махна и правих песничких врлина, док се код тих вршњака им из 80-тих година о врлинама не може ни сањати. С-амо што ова паралела одређујс нашем модерним песницима и — вредност им. И Дучићкао и неки наши млађи песници има дара, који достиже често праву виртуозност — али је тај дар чак и у виртуозности својој — перцептиван, недостаје му она моћ иепосрсдна стварања која одликује правог уметника. Њиховим делима корен и извор обично је изван њих у оном што су читали, видели, чули, од чега им је остао мање в иттг е дубок утисак. На Шантићу се и сувише познаје Хајне, на Дучићу Војислав и још непрекувана Француска лирика. Они су у ттуном смислу епигони. Али епигон једнога Гете-а као Хајзе, молге и да се дичи својим епигонством. А како ће Шацтић да се дичи следбеништвом својим, својим Хајнеизмом — кад му недостаје смисао за обимност Хајнеова духа, силног у свему, тпто је написао. И каква јо Дучићу дика бити енигон онако неизређеног, непотпуног, крњег, половног узора као што је Војислав! Да ли пак нојава њихова предсказује нову зору наше поезије, као што се нада Г. М. Дар, или је то вечерњи одблесак, последњи нроссв једног песничког подневја које се гаси — нека будућност каже. Мени се чини да декаденти не навешћују поезију будућности и да су наши најмлађи песници много ближе декадентима него оним духовима који ће тек доћи и о којима време најзаоштренијих констраста у којем може да се роди и Толстој и Ниче може имати тек бледе представе. Што се специјално Дучића тичс — мислим да ће још и даље коракнути и да ће се отрести неутешне иревласти Војиславове ФилосоФије о пролазности, коју најбоље утерује у лалс сам живот, у свом вечном подмлађивању. Та нада управо ме је и натерала да будем оштар и немилостив. За сад остављам његове ттесме из руку с оссћањем: Разумем и праштам, али не уживам. Оно што уздиже и оплемењује, нисам нашао. Хоће ли нам Дучић и то иружити? Крушевац Светислав СтеФановић И||Јрх11Ш

Четрдесетогодишњица српског просветног рада Фотија Ж. Иличића. — Ако је икада у руци нишчевој требало перо да дрхти од узбуђења то је сад овом приликом, кад се писап ово неколико редака решио да обрати пажњу читалаца Нове Искре на ретку прославу коју је, 22. ов. м. прослављао стари глумац Г. Фотија Иличић. Четрдесет година, дакле читав средњи век данашњих нараштаја, ирошао је, од како се слављеник тога дана кренуо трновитом стазом драматске вештине, освећене боговима старих Грка, да на том путу скромним силама посдужи народу свом, широм читаве домовине својс. Четрдесет година! Модимо читаоце да се за мадо задрже на томе појму. 3 ) Кад се генији рађају, онда »просечии 8 обично немају велике вреднооти. Тек у времену, које не даје генија, могу и ирооечни чак — бити представнаци, вођп, узори.

— 29 ■ШЈ