Nova iskra

— Стварж! — одговори Фердинанд. — Ви мислите да сам се оженио на носим куа>ере, корие, кутије?.. . Моје сгвари стају у ручну торбу. Две кошуље: у боји за пут и бела за салон, ®рак, прибор за тоалету, мапше и неколико пари рукавица — то је све. Говорио је живо, гласно, смејући се. Отеже неколико пута оду руку и настави: — Еако сте ви оче? ... Чуо сам да славно зарађујете на платну и димиту?. . . Него седајмо! Ручаше брзо, куцнуше се чашама, и пређоше у очев кабинет. Морам овде завеети Француски начин живота, а ире свега Француску кујну — говораше Фердинанд, налећи цигару. Отац одмахну руком презриво. — На што нам све то! Зар је код Немаца рђава кујна ? — То су свиње!. . . 4- Ај ? — окрете се старац. -4- Кажем да су Немци свиње — нродужи син, смејући се. Ни јести, ни уживати . . . — Но! . . . упаде отац — а шта си ти онда ? — Ја? Јасам човек, космополита илиграђанин света. Што му се син називао космополитом, мало се тицало Адлера, али овако безобзирно уврлЉиван.е Немаца у ред нечистих животиња жацну га. — Мој Фердинанде, ја сам мислио да ћеш се за оних седамдесет и девет хиљада рубаља немачких, које си страћио, мало опаметити. Син баци цигару у пепепељару и скочи оцу око врата. — Ах! Красан сте ви отац! — кличе, љубећи га. Овамо! . . . Уши усправљене, лице чврсто . .. Вграби га за руку, одвуче на средину собе, исправи као војника и настави: — С таким прсима! . .. Потапша га по прсима. — 0 таким мишицама ?. . . Уштииу га за мишицу. — Кад бих имао младу жену затварао бих је од вае под девет брава. И ви поред тога имате одважности да исиоведате начела, која се на читаву миљу осећају?... Нека иду до ђавола Немци са својом кујном! И то; ми ј:е символ достојан века.и људи одиста сиЛиих! — Лудаче! — пресече га отац, мало одобровољен. А шта си ти, кад ииси више немачки иатриота ? — Ја? — одговори с претворном озбиљношћу Фердиианд. Ја сам овде — пољски индустријалац, међу Немцима — пољски племић: Адлер топ Адлерсдор®; а међу Фраицузима — републиканац и Демократа. То је било Фердинандово здрављење с оцем, и то је духовна добит, купљена у иностранству за седамдесет и девет хиљада рубаља. Младић је научио толико да је у свачему умео наћи оно што омиљава живот. Истога дана отац и снн одоше у носету пастору Бемеу. Фабрикант му представи Фердинанда, као поправљенога

грешиика који је упропастио много нова/ца, али је за то стекао искуства. Пастор срдачно загрли своје кумче и светова му да иође трагом његовога сииа Јозе®а, који ненрестано ради и радиће до смрти. Фердинанд одговори да једини рад даје човеку разлога да буде у друштву, и да је он до сада био ветрењаст стога што је младост провео у народу који је чувен са лакомислености и нерада. На завршетку додаде да један Енглез ради за два Француза или три Немца, и да због тога он, Фердиванд, у последње време веома поштује Енглезе. Стари се Адлер веома зачуди озбиљиости, искрености и снази начела синовљевих, а Беме примоти да младо пиво мора да преври и да корисна промена, коју својим искусним оком види у Фердинанду, вреди и више од седамдесет и неколико хиљада рубаља. После тих свечаиих разговора пастор, жена му и пријатељ заседоше уз боцу Рајнскога вина и поведоше разговор о деци. — Знаш ли, драги Готлибе — говораше Беме да почињем да се дивим Фердинанду. Од онога, право да ти кажем, ветропира изашао је, како видим, прави муж, уегиз У1г. Суди о стварима зрело, има самопоуздања, начела су му здрава ... — Сасвим је тако! — иотврди пасторовица — он ме сасвим подсећа на, нашега Јозе®а. Сећаш ли се, оче*), да је Јоза прошлога распуста говорио о Енглезима баш то исто што и Фердинаид ? Мило дете! И добра, сува жена духовиикова уздахну, поправљајући струк на црној хаљини која је, изгледа, шивена у нади на већу гојазносг. За то се време Фердинанд шетао по врту с лепом Анетом, осамиаестогодишњом ћерком Бемеових. Знали су се од детињства, и девојка срдачно, чак мало и сувипге ватрено, поздрави да,вно невиђеиога друга. Шетали су скоро читав сат, али како беше жега, Аиету сигурно заболи глава те оде у своју собу, а Фердинанд се врати у друштво старих. Овога је пута говорио мало, био нерасиоложен, чему се нико ие чуђаше (а најмање пастор и жена му), јер се зна, да је младићу милије друштво лепе девојке иего најљубазнијих стараца. Кад се Адлери вратише кући, Фердинанд рече оцу да мора сутра ићи у Варшаву. Зашто? — зачуди се отац. Зар ти је за осам година кућа огадила? — 11 п најмање! Али помислите, оче, да ми треба рубља, одела, па и кола у којима бих нохађао суседе. Али оца не задовољише ови разлози. Рече да ће у Варшаву ићи газдарица за рубље, а за кола он ће писати нознатом му Фабриканту. С гардеробом је било мало потеже, али ипак би решено да се кројачу иошаље ®рак и ирема њему да се узме што треба. Фердинанд постаде још нерасиоложенији. 8 '") Код Немаца, чим му^к и гкеиа имаду дете, жена зове мужа оцем, а муж жену мајком.

— 4:2 —