Nova iskra

Возити се балоиом, завиривати у вулкан, играти у Каикаиу од хиљаду пари по иробогатим париским салонима, купати жене у шампању, добијати или губити једнои картом стотине рубаља: зар то нису били идеали његовога живота, зар их то иије и надмашало ?.. . Писма су Фердипандова била као одјеци његове властите младости и будила у њему, место заноса за који јс био и сувигае стар, пово, дотле иезнано осећање: раздраганост. Еад би читао описе пирова, писане одмах, под упливом првих утисака, у његовом се суровом и реалном мозгу јављало нешто иалик на поетски занос. По некад би видео оно што чита. — Али је часком нестајало привнђења, поплашених ритмичиом луном стројева и треском разбоја. У Адлера је сада била само једна жеља, нада, вера: скупити милион рубаља готовине, продати шабрику и с целом масом иоваца оти Ки у свет, заједио са сином. Он ћо уживати, а ја ћу гледати!

у ходник, иред кућом, лица као и обично апатична и безизразна, ма да нестрпљиво погледаше у сат. Била је жега. У дворишту се мирис резеде и багрена мешао с оштрим задахом дима. Сталној хуци Фабрике одговарао је писак машине. Небо чисто, ваздух миран. Адлер је брисао знојаво лице и сваки час мењао место на гвозденој клупици, која је при сваком покрету шкрипала, као од бола. Стари Фабрикант не руча данас у дванаест, и не пи пива из великог бокала са оловним поклопцем, као што је чннио свакога дана воћ тридосет година. Око једиога сата по поднс уђоше у двориште лака кола с Фердинандом и — празне таљиге. Фердинанд — беше то висок, помргаав али крупан младић, плав, отворено плавих очију. На глави му гакотска капа са две пантљике, а на леђима лак, широк огртач с полерином, без рукава.

Русмаи, златоиосио брдо у Србији

Пастору Бемо-у селшје ни најмањо свиђао овај нрограм, достојан развратних стараца Содомских, или Царсгва Римскога. Еад будето исцрпли сва уживања и сав новац, гата ће вам остати ?. . . питао је Адлера. — Ех! Оволики се новци ие исцрцљују лако одговарао је Фабрикант. III Одређен је дан Фердинандова доласка. Адлер устаде као и обично у пет изјутра. У осам попи каву из велике порцуланске гаоље, на којој је плавим словима било иаписано : МИ О-оИ јиг Кбтд ипЛ Уа1ег1апс1. Ватим обиђе Фабрику, а око једанаест посла на станицу лака кола за сина и таљиге за ствари. Онда седе

Кад га виде Фабрикант, исправи се онако огроман и гаирећи руке завика: — Ха! ха! ха! Но, како си, Фердинанде? Син искочи из кола, дотрча у ходник, загрли оца и пољуби га у оба образа, говорећи: — Вар је овде било кише, те сте заврнули ногавице? Отац погледа у панталоне. — Како овај обегаењак мора све да види! — помисли. — Ха! Ха! Ха! Но, како ти? . . . Јохане! Ручак! Узо од сина огртач и путничку торбу, и понуди му руку, као дами. Улазећи у предсобље, баци још једном ноглед у дворигате и запита: — Што су таљиго празие?.. . Што ниси узео ствари са станице?