Nova iskra

— 34

* * * .. . Био сс упутио да куии тетки млека за десот пара... Суице је улицом јако сијало. Неко га је зовнуо: „Хеј, Чезарино!" ои се окреиуо; за њим су трчали и стигли га Тулијо и Амодео. „Шта је?" „Ха.јде с нама, хајдемо на станицу." „А шта ћемо тамо?" „Шта, зар не знаш? Сад ће да стигие Краљ са Краљицом ... Можда ће бити и галаме ... На станици су берсаљери, већ су прошли. Похитај, чекаћемо те." Он се брже боље нопе на степенице, и даде тетки судић с млеком. „Камо?" запита га она. „Да видим Краља!" и на врат иа нос истрчао је на улицу, а носле са другарима на станицу . . . Боже, шта је ту света! Нису могли ништа видети... Требало је ићи пред двор; тамо би се много боље видело... Затим су опет трчали. Ево их на улици ДваДесетог Септембра; чувари реда не допуштају никоме да стоји пред дворским вратима, и тако се свет у очекивању, полагано таласа. .. Они су, међутим, опазили како су се нека друга деца испола на гвоздепу ограду краљовскога врта.. . То јо дивна мисао, те су с тога полетели и они тамо и иснентрали се поред осталих. Ала је пријатно бити иа врху ограде! Ту вам је нека гвоздена полуга о коју су се могли одупрети ногама, обгрливши рукама копља којима се полуга завршивала ... У гомили се чује волики шум и брујаље: „Ево их! Долазе!" Два карабииијера довикују: „Доле, окачењаци!" Али им Тулијо одговорио: „Ухватите нас, ако можото!" — и онда сви прснуше у смех . .. Ено већ сјајних оклопника на вранцима, са богатом перјаницом на калпаку, која се лепршала око главе; са белим, до лаката дугачким рукавицама, са сребрним оклоиом и голом сабљом која се у ваздуху блистала . . . И њему се, Чезарину, хтело да постано оклопником, кад порасте . . . Ето кола, са четири дворске слуге у црвену оделу — и ево најпосле Краља и Краљице! Како је Краљица лена! Како се љупко смеши и љубазно се клања, час десио час лево, да поздравља свет! И сам Краљ отпоздравља свет, благонаклоно, по војнички... а цео сакупљени свет довикивао им је из свега грла: „Живели! Живео Краљ! Живола Савојски дом!" И Чезариио је из свега грла клицао: „Живела Краљица!" — а она је баш њега лепо поздравила .... Шта се онда десило ? Како је нао ? Не зна. Он се само толико сећа да се од једном нашао прострт на калдрми, и да је сакупљени свет око њега са саучешћем ша-

путао : „Сиромах !" Јодна је госпођа плакала. . . За-тим га је некакав јавни чувар подигао и запитао: „Да ли те боли?" — Чим је стао на ноге, осетио је тако јак бол у левом колену, да је само једном јекнуо, и опет се срушио на земљу . . . * * * Божо, како је жедан! Како му се грло сушило! Тетка никад није долазила, баш никад, да га посети... Само једанпут дошао тетак Карло, па му казао да му је жсиа болесна, и да уз то има код куће много посла .. . Шта ћо сад да. раде рођачићи ? — Њих тетка заиста јако воли . . . Њога, мођутим, никад није хтела трпети . . . „Знаш да те храним из милосрђа? Десет динара болничких ти зацело поједеш, а ја морам још и да те одовам, разумеш ли?" — Чудновато! Зашто „болница" плаћа тетки за њега десет динара месечно ?. . . Ох, кад би могао да се обрне на другу страну! Како би то лепо било, кад би со могло животи овако у болници, а да га никако не секу! Овде дају јухе и млека, укусна, свежа млека, којо гаси жеђ, и тако јо добро за грло . . . Сугра је Божић. Ко зна? Можда ће му дати више млека него обично . . . Сестра Магдалена говорила је: „Молите се Богу, децо ! Молите се миломе Исусу што ће се ноћас родити, нека вам учини милост, те да убрзо оздравите и да се вратите својима ..." Њему није баш ништа до тога сгало, да се врати дома! Тамо су га тукли толико, и давали му да се храни остацима од свега, а увек су га презирали и грдили. . . Исус... Ко зна какав јо Исус! И како ли он то може да походи свуда и свакога, у јодној јодиној ноћи, а да со нри томе не умори ? Можда има велоеипед . . . Али, ако је он тако мали, како може да иде на точку? Ах, да: можда му га окрећу анђели .. . Њему ће лечник да намести дрвену ногу, али ова нећо бити са свим права, баш као његова. Уз то — штаке! Шта ће да ради и како ће, кад порасте, пошто је хром ? — Ово му је питање сада први пут дошло у памет. Али се дете на њему није много задржавало. „Исусе, Господе, буди ми милостив ..." Међутим, Исус не може ноново наместити ногу коју је лечник једиом одсекао! Занимало га је питање: да ли ћо Исус походити и болиице, те ноћи? Он би желео да га види и да му говори, на пример, овако: „Зашто друга деца имају мајку, а ја јо немам? Дај ми мајку која би ме волела, мали Бого ... Дај ми још и млека са колачима и једну неранџу. .." * * * Најстарија милосрдница, коју оу звали милосрдном матсром, иролазила је кроз нросторију, са свим тихо, са, сестром Мадаленом, пажљиво погледајући иа болесника. Приближшпе су се Чезарину.