Nova iskra

Читање на ерпском језику. То је остало и ио школском закону од 1873. г. На основу овога закона предаје се Верониука на српском језику у оним местима где је српско богослужење у цркви. Све остало предаје се на немачком језику. И културне и националне прилике много су горе у Доњој Лужици под Пруском, али о томе немам података. Велика је несрећа за Дужичко Орбе што немају јаког културног уточишта у својој средини и на своме језику, које би пригрљивало најјаче снаге свога народа. Матица је слаб центар да би могао учинити оно што би учинио универзитет на српскоме језику. Оем тога: рад у Матици и није једино занимање чланова њене управе. Сви су они још и службеници који у Матици раде поред редовне дужности. Ерупне снаге не остају у средишту народноме, у Будишину, већ налазе својој моћи посла на вишим школама великих градова немачке царевине, сипајући плодове свога духа на немачком језику. Најбољи се разилазе, а Будишин, Орпство, Матица и све остало остају на Људима осредњим, понајвише свештеницима, који истина мушки и истрајно раде, али би и њихов рад био много виднији, кад би им само то био посао, и кад би се са универзитета просипале бистре зраке народне науке. Па и омладина, школујући се по вишим школама Немачке, осгавља и даје оно што је најбоље у њој понајвише баш или тима школама или вишим службама, којих у домовини нема .... Време се приближаваше да завршим овај једнодневни излет, јер воз за Дрежђане полази у 5 часова и 47 минута. С тога се опроетих са љубазним г. Фидлером, а за четврт сата иосле тога праштах се са центром браће Лужичана, напаћеним Будишином, у коме лагано светлуца зора и овој дугопатној, изможденој и једва живој браћи словенској. Мислим да није ни потребно помињати да се говор између мене и Лужичана водио иа интернационалном словенском језику — немачком. Воз је јурио ка Држђанима а моје узмућене мисли, претрпане силним утиСцима које тога дана имађах, буркаху се као челе у кошници прод леио дане. Вбогом браћо, једнокрвна и једноимена, радите јуначки и иадајте се! Доћи ће ваљда време кад ће оживети и словенска Јевропа! Дотле пак пи ми нити икоји Оловени не треба никако да заборавимо да тамо имамо стричева, браће и сестара .... Пред БожиА 1901. год. Алексинац.

Антон Чехов

ТО ЈЕ БИЛА ОНА приповетКа ^Д нтона Ј ^ехова — Причајте нам, причајте нам штогод, Петре Ивановићу! повикаше девојке. Пуковник засука свој седи брк, накашља се и поче: — Било је то 1843. године, када је наш пук био под Ченстоховом. Потребно је рећи, драге моје, да је зима те године била тако оштра да су из дана у дан стражарима отпадали носови а мећава засипала и претрпавала друмове. Еако је мраз почео од октобра тако није попуштао до самог априла. У то доба, треба рећи, нисам био овако искривљеи ко циганско гудало, иего, није тешко замислити, румен па ко млеком наливен, укратко — иснравна лепота. Гиздио сам се као па.уи, сипао новац и десно и лево, коврчио брчиће као ни један потпоручник у свету. Требало је само да оком креонем, да мамузом цакнем н намесгим бркове — па да се и најхолија лепотица у јагњешце претвори. А волео сам женско ко паук муве, и кад би вам, лепојке моје, стао ређати колико је Пољкиња и Јеврејки висило о мом врату, уверавам вас, математика не би имала толико цмара . . . А свему том додајте да сам био пуковски ађутаит, да сам одлично играо мазурку и да ми је женица, Бог нека јој душу прости, била ретке лепоте. Еакав сам био налетало, какав тврдоглавац — нисте у стању ни замислити. Ако је у округу била ма каква љубавна историја, ако је ма ко отео ч^ви „звечеће готовине", или шљахтићу нос разлупао — није требало ником двапут рећи да је то урадио потпоручник Вивертов. Еао ађутант често сам изјахивао ма куд у округ. Одлазио сам или да купим овас и сено, или да Чивутима и разним пановима продајем шкартиране коње, а најчешће сам, драге душице, под изговором да служба тражи, одлазио Пољкињама па састанке или богатим спахијама на картање . . . . У очи Божића, сећам се као да је јуче било, ишао сам из Ченстохова у село Шевелке, куда сам био по служби послат. Време је било, као што рекох, просто ужасно . . . Стегао мраз те пуца и камен и дрво; ја и кочијаш за, пола часа претворисмо се у две леденице . . . Мраз још можеш којекако и трпети, али замислите само, кад на пола пута захукта вејавица. Подиже се бели покров, завитла се као ђаво пред јутрењем, заФијука ветар као да су му жену украли! Пут се изгуби... Није прошло ни десет минута, а снег засу и мене и кочијаша и кола . . . — Ваше благородство:, заишли смо с друма! говори кочијаш. — Ах до ђавола! Па шта си радио, глупаче ?^Терај сад право, даће Бог да наиђемо на људе. Елем, ишли смо, ишли, лутали, лутали, и тек око поноћи удари руда у вратнице, како се сад сећам, имања