Nova iskra

кичица веллког чемког сликара_Манеса, а у овом броју доносимо одличан тип Србина из Шибеника, што га такође Манес забелелси у своју сликарску књигу. Ђеле-Кула некад и сад. — Када је год. 1878. сриска војска у Ниш ушла, на домаку његову стајала је бледа и тужна Ћеде-Кула окићена главама српских устаника, верних другова храброг Синђелића. Из ужасних дупља ове црне куле повађене су тада лубаае српских бораца и уз велике почасти покопане. — Српска војска нодигла је тада (1878. г.) кров више ове тужне куле, да. сачува овај спо-

мен српског прегнућа и љубави за слободу. Али пре неколико година посрну овај кров, те српска влада нодиже капелу у којој је олтар — Ћеле-Кула, а иконе —■ мрачне дупље у којима беху дичне главе заточника српске слободе. — Ко не осећа довољно српског народног поноса у себи, ко не зна шта је дужност Србинова, неке оде у ову светињу нашу: из душе ће му потеки најчистија молитва, а очи ће пролити сузе које перу од свега несрпског, те се душа прерађа и жели да србује како су и наши стари србовали.

X Р О н К а

Јован Протић: Приповетка како се покојни поп Аврам Нееторовић свадио са нокојним Нестором Аврамовићем. — Мала Библиотека, св. 20 (број II, год. IV) У Мостару, 1902. Издање и штампа издавачке књижарнице Пахера и Еисића. Стр. 106 на 16°. Цијена 80 потура г (40; пара дин.) Наши хумористички писци радо завађају људе по својим причама. Изгледа као да су се угледали на Гогоља, који је, као што је иознато, завадио двојицу спахија: Ивана Ивановића и Ивана НикиФоровића. Само, како у нас нема спахија, наши писци су тражили ма какав „сталеж" изнад простог сељака, јер сељака нису хтели дирати. (Ја л' не шћеше, ја ли не смедоше). И нашли су да ћо им за ту сврху најбоље послужити попови. За што баш поиови? Човек никад није поуздано уверен да напга хумористичари имају каквих нарочитих разлога кад се прихватају неког предмета за приповетку. Па ииак, што су за свађање изабрали баш нопове може се с приближно тачности погодити. Попови. пре свега, долазе у неку нарочиту врсту: ни народ ни интелигенција. Или,' ако се хоће углађено да каже, они су пола народ, пола интелигенција; боље рећи понарођена интелигенција, пешто налик на посољено млеко. Па онда, шалити се на рачун попова то је у неку руку бити веран традицији и писати у духу народне књижевности. Доиста, народне умотворине не штеде попа; многа заједљива реч, многа пакосна причица, многа шаљива пословица или песмица иде на рачун попова. Можда то долази што је поп власт коју народ двоструко плаћа: иосредно и непосредно. А човек је склон да виче на власт и да јој се малко подсмехне. После, и попови су криви у многоме тој повици која се на њих диже. Ваш одиста ретко се међу собом сасвим пријатељски слажу, па и ако се не свађају увек, а оно се пречају један на другог. Кажу, била су једном само двојица, па је опет онај један рекао кад су га запитали како живи: живео бих много боље, да нема оног угурсуза. Па онда, не понаша се сваки поп како доликује посреднику међу Богом и људма. Дешава се да у одежди благосиља људе, како би их после, кад остане у мантији, могао псовати. Или чим изиђе из цркве и остави јеванђеље, а он право у крчму, те се прихваћа за карте. Нека је свако поштовање честитим поповима -- они не улазе у шаљиве приче. А Бога ми, ма колико да су наши хумористи склони да штрпкају и грицкају ауторитет власти, не може им се много замерити за попове. Ето, ту су сви сложни, колико год их има у нас те нешто вреде Ту је пре свега и сам Сремац. И он се

чак усудио да завади два нопа („Поп Ћира и ноп Сиира"). Још нре њега Нушић је завадио неког попа са једним управником („Кикандопска посла"), али од њега се то могло и очекивати, јер су његова заједања некад далеко допирала. А још пре Нунгаћа Глипгаћ је завадио попа и учитеља, око неке јеине („Ни око шта".) Најпосле, мало пре Протића, Домановић је посвађао попа и учитеља, који су још уз то и браћа рођена („Браћа"). И сад је дошао Г. Нротић, да опет завади погга и учитеља, те да се испуни оно што је речно: три пут Бог помаже. Кажу да је Г. Протић и сам поп, али то не смета ништа. Изрека да „врана врани очи не вади" важи за цело за вране, иа можда и за неке људе, али за попове, изгледа, да не може поднети као тачна.

Приноветка Г. Протића, по његовом изричном нризнању, имитација је Гогољеве приповетке о томе како се свадио Иван Ивановић са Иваном НикиФоровићем. Као и већина имитација, приповетка Г. Протићева успева да донекле имитује Форму излагања Гогољева, његове досетке, начин карактерисања личности, чак и имена личности (Аврам Несторовић и Нестор Аврамовић према Гогољевим именима у „Мртвим душама" КиФа Мокијевић и Мокије КиФОвић). Све то не чини главну вредност Гогољевих прича, али је интересантно што је оригиналан манир, сасвим различан од онога којим се писало до Гогоља. Кад се то све имитује, и кад та имитација није ни прва ни једина у нас, може се мислити да и тиме већ губи своју важност. Па онда, све те досетке, сав онај специјалан реченични склоп, и она нарочита врста комичног приказивања што дају спољашње обелелгје Гогољевим причама, све је то постало у имитацији бледо, развучено, ослабљено, или нретеривањем искварено. Опажа се да је писцу стало до што јачег комичног еФекта, и да ради тога јури за досеткама, прави личности на силу смешним, тразки и међу изразима оне којима ће читаоце лакше насмејати. А све је то ипак неслободно, утегнуто у Форму Гогољевског ириповедачког тона, све је то иесаобразно времену из кога је приповетка, личностима о којима је реч, њиховом друштвеном полозкају и националној природи. Писац није успео да имитујући Гогољу одстрани од личности и ситуација ону носебну руску духовну атмосФеру, да их „иосрби", као што би старији наши књижевници наши. Он им је само променио места, и из руских губернија нренео их у наше крајеве, окруживпги их једном групицом чиновника, начињених у духу Гогољева „Гевизора". Него ипак, у самој суштини, Протић и Гогољ немају много заједности. Имитовати се може само облик, али не п сам дух нриповетке. Гогољ није завадио своје спахије да направи себи и читаоцима веселу забаву. Гогољева шала није ни мало слатка; она је опора, те купи уста у место да их развлачи на смех. У основи његових прича има увек нечега тужнога, песимистичнога; оне су у ствари више

128

'