Nova iskra

— 161 —

ЈТиема еа еела

п-.к ДРДГИ ПРИЈДТЕјЂУ, IX јГреба да ти пишем а уморан сам. Сву но]1 сам преседео крај болесничке постеље, а баш кад се делио дан од ноћи склопио сам очи и метнуо свећу у руку самртникову. Још ми звони у ушима тужна запевка, још гледам пред собом плачна лица. Еј, мој весели комшијаСпасоје! И ти сврши! А био је то тако добар човек да га вреди иоменути. Истина, није имао Бог зна каквих особина које би га од других разликовале. Обичан, обичан сељак каквих има „ихже њест числа", здравих зуба, здрава стомака и према томе доста ведар и расположен, разговораи и вазда оран за шалу. Био је и вредан и окретан; имао је прилично имање и малу задружиду која се састојала из брата, два сина и једног синовца, од којих му један син и синовац беху ожењени. Није био дужан, нружао се према губеру, а кућица му беше и мрсна и посна. Од њега се могла чути доста пута паметна реч, тако паметна да је могла одмах у пословицу. Једанпут, баш зиам, упита га један његов нознаник из Чокешине: — Како је, Спасоје? — Богу хвала, добро! Тешко би до памети доћи, а сад је добро. Био је и досотљив. Једном приликом, баш су се вежбали у логоришту, приђе му официр, па, видећи како

Владика Митрофан Шевић

лено ради, упита га: одакле Је. Он каза. — Јеси писмен ? — Нисам. — Па како живиш, болаи брајко ? Доста сам усмеи, господин-капетане, па се пробијам кроза свет. Капетан се наемеја, али га је од то доба уочио и био врло добар према њему. И ето, тај човек јутрос нромени светом, склопи очи и оде, како ми велимо, у вечност. И лудо оде. Да рекне човек да је од старости па да не зажали; али није. Тек му је било четрдесет пет година. Једва је но неки бео кончић засветлео међу његовим црним власима. Пре нетнаест дана разговарали смо. Ја се тужим како не могу да једем ни да спавам, а он се насмеја. — А где ћеш и моћи! Ватвориш се у ту собурину као у апсану. Изиђи мало нека те ошине ветар и полије киша; узми секиру или мотику те мало расклимај те кости, па ћеш видети како се једо и спава! Ја, Бога ми, не могу да се наодмарам. — Добро ти можеш! — Што? Ништа ја јавашио нисам! Какав хоћеш терет потегнућу боље од младића. Ја не осећам година ни старости!