Nova iskra

„Чудиовате назоре", тако ааставља Фортис свој опис: „ имају о вери ови људи, иа били источнога или западнога закона; а незиање оних који би требадо да их иоуче, криво је, што су одношаји још више нагрђени. Морлаци верују у венггице, уроке, иоћне сабласти и гатања тако тврдоглаво, као да су се бар хиљаду нута осведочили о истинитости њиховој. Они су осведочеии, да имају вукодлаци који сишу крв деци, па зато човеку који умре, из бојазни да се не претвори у вукодлака, прережу гњати те га изубадају иглама, мислећи да се тако неће моћи кише кретати. Најжешћи хајдук бежао би, чим би .угледао коју авет, који дух, и загрејана машта сујеверних људн иикад не мирује. Жеиске морлачке наравно да су још много илашљивије од људи па одмах верују, да су вештице, кад им ко то каже. Много урока знаду морлачке вештице а најобичнији је онај, да нрестаиу туђе краве

су, каже Јап. Раппошиб — ииак у једној тачки сасвим једие мисли: и једне и друге настоје преварити глупе људе. Било би непромишљено псовати вештице у присутности бахорица, јер тим би се увредила сва задруга чаробница. Не мање смешан је и страх од змија, којих се боје Морлаци као ночастивога. Фортис 1 *е отишао једном на Биоково у друштву Г. Бајамонта и два наоружана Морлака, као што је обичај у овога народа. Они опазе крај пута једну змију која је мирио ишла својим путем. Оба Морлака натецаху се, ко ће је убити каменом. Успркос приговарању да оставе невииу животињу, они не хтедоше попустити говорећи, да је у змији зли дух. Обиђоше чак и онај део нута, где је змија тобоже прошла. Г. Бајамонти узеде мртву животињу пак им показа пеоправдани страх, а ова дво.јица дигоше пушке на њ, те га исисоваше до зла бога (II, 113,114). —

обиловати млеком. Једном младићу истргле су две вештице, док је спавао, срце из груди. Чим се нробудио, осећао је болове и приметио како је место, гдо је срце, шупље. Један оратар, који је у истој одаји спавао, видео је ову анатомску операцију а иије могао иомоћи, јер су га вештице очарале. Кад еу се обојица пробудили, хтели су казнити вештице, али ове су се натрле неком машћу и одлетеле. Фратар оде својим путем па нађе срце, како се пече на ражњу. Он га скиде и преда младићу да га поједе, и чим га младић прогута, оздрави. Као што су вештице спремие чииити зло, тако су веште „бахорице".*) препречити ово зло. Исту причу објавио је Сћаг1е8^осИег у својим чланцима о јадранским Словенима у иовинама „Јоигпа1 <1ев ОеШз" из године 1814. — Макар да су вештице и бахорице једне другима противне у својим пословима, то *) Фортис и ПассЈие* нигау »бахорнице*.

Како су били Морлаци наивпо сујеверпи, сведочи и друга прича, што је приповеда Фортис на стр. 140. Не далеко од Дражничкога извора била је малена капелица посвећена Св. Року. У њој је био дуго времена један старински бареље® који је дуциије био пренесен у Млотке. На овом камену био је изрезан неки сатир у пола одевен плаштем од козје коже, са штапом у руци и крај њега псето. Један део њогова тела био је личио на староримског чувара вртова, божаиство названо „Рпариз". Гвоздене решетке чувале су овај камен од непозваних руку, али ово није сметало ни женама ни девојкама из близине да указују овој слици такву ночасг, као да је лик баш Св. Рока. По овај камен, а народ у мало што се ник^в^Шо^^л тобожн>о крађе свеца, док им није °Д нееен 110 наредби саме владе. I рДк 1 ^»јадезује Масуие! овако умовање: Макар чувати туђих