Nova iskra

— 236 —

Из |едне етариЈе збкрке*)

тачаство мило моЈе, земљо мојих прадедова, Ти колевко Обилића, дичногнездо соколова! У теби сам родио се, у теби сам дете био, За то ми је сваки комад твоје земље омилио. Љубав к теби сисао сам са мајчиних јоште груди, Дичио се, поносио радитвојихславних људи. Душан, Марко и Обилић, — ове звезде твоје сјајне И јунака многих других слике дичне, слике бајне, Згарале су тајанственом ватром младе груди моје, Сањао сам о времену некадање славе твоје ; А од ових дивних снова жеља ми се распалила Да те опет силну видим, као што си негда била. II Свеколиком Српству дичном рад витешки још предстоји, Какав ће му успех бити, то највише до нас стоји. Сваки ваља да је спреман у одсудном оном часу На бојиште да полети, следујући своме гласу; Мишце треба да избави из окова Српство цело. Духа треба да од њега створи једно снажно дело; *) Ни једном друштву у прошлости ништа не обележава тако јасно физиономију, ништа сигурнијим потезима не оцртава карактер његов као осећаји и мисли појединих савременика. Оно што се зове њихов приватан живот, њихова кућа, они разнолики мотори што су њих кретали у друштву, њихови откуцаји срца, они разнолики импулси, жеље, чежње и амбиције што су њих руководили у ситним, обичним, свакодневним пословима, то, то је највернија фотографија свакога доба. А кад кажемо то, ми не мислимо оне савременике који су друштву предњачили и чија је имена и историја забележила, но једино мислимо на оне многе појединце, који за историју људскога друштва имају толико исто значаја колико и зрно песка у пучини морској. Али, буде ли пак то какав виђенији савременик, човек који је и као јаван радник у своме друштву високо стајао, у толико ће још од већег значаја и веће вреднооти за познавање доба бити његова ингимна природа, његове мисли и његови осећаји. Полазећи са тога гледишта, редакција Нове Искре, износи ево пред читаоце своје неколике песме, младалачке изливе осећања и мисли једног нашег виђеног јавног радника, данас већ старог човека, које је он писао има томе четрдесет и више година. Буду ли те песме у стању, да пред мислене очи читаоца, ма и у најблеђој слици, изнесу неке одлике доба у којем су никле, оне ће и самим тим доста учиниги. А буде ли тако, и њихов некадањи млади творац а и многи други увериће се још једном више, да и најмања искра која полети са душе задахнуте племенитим осећајима не засвегли узалуд, но да је, и ако утрнула, ипак оставила трага за собом исто онако као и најмањи делић светлости, топлоте или каквог механичког дејства. Ударајући нарочито гласом на ту околност, редакција Нове Искре моли своје читаоце да не буду строги при оцени ових песама. Ако се на њих буде гледало очима данашње критаке оне ће, нема сумње, много изгубити. На њих понајпре треба гледати као на старе, избледеле фотографије људи који су некад били па их више нема. А осим тога, читајући их не треба сметати с ума ни то, да оне годинама својим попре ономињу на сетни, старински мирис увела босиљка, но на лак, свеж и заношљив мирис пармске љубичице и туберозе.

Сваки ваља да помогне, чиме који може самб, Јер тек на тај начин само моћи ћемо да цветамо Ја ге морам оставиги, да прикупим више моћи. Растанак ми гешко пада, — али разум гако вели И ја му се покоравам, те полазим у свет бели. Зогом остај земљо мила, земљо мојих прадедова, Ти ми свагда срећна била, о колевко Србинова/

У свет бурни прву стопу мећем Дошло доба, да се у свет крећем. III Мајко, мајко! — Слатко име твоје Дуго неће уста ми тепати; Ја управљам већ кораке своје, У свет далек, у свет непознати. Дуго, дуго нећеш видет сина, Ни његова нећеш чути гласа; Молићеш се Богу са висина, Да га чува по среди таласа. Сред таласа, по мору живота, Да му буде заштитник у беди, Да га чува од свију страхота Милостивим да га оком гледи. Док сам раст'о на твојему крилу, С твојих груди док ми с' рана лила, Не познавах никакову силу, Која би ме отуд одвојила. Али време врло брзо прође, Детињство ми пролетело бујно, Син твој мора ето већ да пође, На живота људског море бурно. Ко зна шта га на том мору чека ? Какви тамо носе се таласи ? Да ли ће га мрзост срести прека, Ил' искрени пријатеЛ)Ства гласи ? Но не бој се, моја мила мати, Немој горке сузе да пролеваш: Док се син твој и опет не врати, Ваља само о добру да сневаш. Док сам јоште на крилу ти с' крио, Свагда си ме доброме учила Те поштења пут ми омилио, Искреност се у душу упила. Па ма шга ме у животу срело, Ја ћу знати у свем да се нађем, Напред само корачаћу смело. К савршенству, — по путу најкраћем. Немој само једнако плакати, Не уздиши, мила мајко моја, Бог ће дати, — син ће да се врати. Опет, мајко, у наручја твоја.