Nova iskra

— 226 —

— Јесте ли много премештани? — Двадесет и два пута. — У које крајеве? Пропутовао сам сву Србију. Разуме се да ме је то све заинтересовало. Позовем га кући, што он радо прихвати. — Право да вам кажем — рече — и дошао сам иајвише с тога да се с вама познам. Није много прошло, а ми већ бесмо пријатељи. Оп је мене називао колегом и почео ми говорити о школским стварима, о настави, о иевољама и незгодама с којима се борио; једном речи о свему. Говорио је течно, без занињања, изговарајући тачно сваку реч и сваки глас, и у целом том разговору бегае нечег топлог, приповедачког. Причу је пропраћао иуштајући густе димове из своје велике ћилибарске муштикле. — Било ми је равно двадесет година кад сам постао учитељ у једном селу у Ваљевском округу. Млад, весео и окретан. Људи су ме волели што сам лепо певао у цркви, а попови сс мноме клели. Ђака сам имао иреко осамдесет, ту су неки и становали. Плате сам имао три дуката и осам цванцика, и нисам ишао по пола године да је примим. А што ће ми? Имао сам свега, свет је доносио и шаком и капом. Волели су мо што сам био добар деци, и што сам их збиља учио. Шта сам знао друго и радити, него седнем на им причам све што знам. Деца одрасла, бистра, схватала су све. Ја сам са старијима читао несмарице и друге књиге, а они су оие млађе учили читати и писати. Кад је о Петрову-дне дошао директор, он ме је нохвалио пред свима и ја сам одмах у почетку гаколске године био посгављен за „дјејствителног" учитеља X класе. Провео сам ту четири године. Ту сам се и оженио једном масарогаком која ми је донела -једно имање од 1000 дуката и која умре у другој години нагаег брачног живота оставивгаи све мени тестаментом. После четири године преместе ме с класом у Крагујевачки округ. Ја продам имање; и које то, које моја угатеђевина, имао сам равно 1305 дуката. Дође за министра просвете пок. г. Матић. Он узе уносити иеке решорме. Састави и програм гата све треба учити у основној школи. Ја, богат човек, а већ сам важио као неки бољи учитељ, настанем свом снагом да се изучим, јер у новом програму било је ствари које нисам разумевао. Почнем ти куповати и књига; одем до вароши те се ту носаветујем с прОФесорима и према томе станем и учити своје ђаке. Видео сам тек тада колику важност има богат човек. Сад, од мога богатства ако ко има користи, то сам ја: али ми се указује погатовање и од бољих и од горих, које, по моме нахођењу, ни по чему ја не бејах заслужио. Признајем отворено да сам се тим много користио, јер ми је моје богатство створило могућности да се познам с највишим круговима. Ту сам, слушајући, много научио,

а оно гато бејах научио читајући, у тим сам друштвима цритврдио. За неколико година ја одмакох од својих другова, стекох имена и гласа, важио сам као одличан учитељ, као јога бољи домаћин код кога се могло ваљано ночастити. Многи су ми име знали и ако ме лично иознавали нису; ревизори су се редовно код мене задржавали на вечери и конаку, и мени је то све лено плаћано наградом и признањем. Е, али сад дођогае нови људи који нас старије иочегае потискивати. То су они гато почегае излазити из Учитељске Школе. Научен да будем међу првима, ја нотражих њихово другатво. Ту сам се занрепасгио видећи да иигата но знам. Али не хтедох за живу главу то ни самоме себи нризнати. Један од тих младића бегае у моме суседству. Ја му одох, разговарах с њим, разгледах његова предавања, поисках да ми по једно-два из сваког предмета да на проучавање, па заседох и сам да радим. Радио сам и дан и ноћ. Прво сам морао сам научити, онда сам натерао децу да науче, па погато су од речи до речи свако предавањо научила, нагиао сам их да ми то све — тако исто од речи до речи — као бајаги својим речима кажу. Који од ђака не би научио, ја бих га задржао да преноћи, на бих с њиме до пола ноћи седео док све не би савладао. Да бих и нред учитељима важио као суаремен човек, ја сам непрестано у разговору помињао Песталоција, Комиенског, Дисгервега, Дитеса итд. итд. имена педагога и цитирао понеке ставовс из њих које сам прочитао у Милићевићевој „ Школи" или Вукићевићеву „ Школском листу". Тако сам био удесио све. Имао сам израђене све продмете чисго својом руком пренисане. Та сам предавања допуњавао и прерађивао после сваке ревизије, јер је сваки ревизор по негато ново доносио. Неки је нпр. био природњак. Он је тражио да ђаци гато вигае знају из природних наука. Ја сам видоо шта хоће, иа сам то у идућој години разрадио. Други је богослов. Ту јо опет тражио све из Хришћанске науке. Трећи филолог . Ту су се морале знати све врсте речи, нромене итд. итд. Имало се иуно посла. Али ја се нисам дао потиснути. Стид би ме било да ми неко каже како сам поцрвенео пред ревизором, и право да вам кажем: убио бих се! Признајем да мојим ђацима нијо било лако и да су иа нос падали од силних напора. Знао сам да није лено толико мучити децу та то сам толико пута нрочитао — али зар је лепо да ја црвеним гато она не звају. Ја сам морао добити иетицу или умрети! — Кад сте тако имали уснеха, чудо нисте тражили варош? — упитах га. — То баш нисам никако хтоо. Прво, у селу имам вигае прихода; друго, у вароши би одмах видели у чему је та моја вештииа. А то ми никако није ишло у рачун. - Онда се чудим толиким вашим премегатајима.