Nova iskra

— 306 —

је ведро и светло. Типшна једнога жарког летњег дана. Наги дечаци несташно се играју поред иотока, који их мами својом свежином. Изгдеда као да је све поливено сребром које бл>етти. Јвсење мисли. Поток дели слику у два дела. Његовом обалом корача једна антички обучена жена. Пред њом стоје стабла, са којих јесен скида урес њихов. Удубљена у мисли она гледа увело лишће, које поток носи. Меланхолија јесењих дана веје у цолој овој слики. Гете је рекао: „Више волим видети Микел-Анђела него природу, јер је Микел-Анђело природа гледана узвишенијим очима." Ове би речи могле бити посвећене и Веклину. Природа, коју он у својим сликама репродукује, отвара нов свет мисли онима, који се увесељавају у природним призорима, У његовим сликама, не показује се само човек, који све види, већ из њих говоре интимне речи, што тако снажно привезују за себе оне, који иза сваког дела хоће да нађу отворену и искрену душу једног човека. Његове слике нису као хладна грација једне жене која не изазива иикакву иожуду; оне нису Бог који се само обожава али никад не призива. Својим снажним изражајима оне су увек у стању да заталасају душу. То је нарочито онде где Беклин замишља романтична места. Душа се уљуљкује слатким сањаријама, удубљује се у тајанствене дубине романтичних снова. Вила на мору (у више варијација). Тешка атмоСФера пада као олово на палату и китњасти врт. Широко слави своју владу. Кипариси се нијају и повијају се час горе час доле. Последњи зраци вечерњега сунца падају на вилу и блистају у ирозорима њепим. У црни вео умотана жена корача морској обали. Друга је Вила насликана за Шакову галерију у Минхену 1864. год., за три недеље дана. У свечаној величини сања мраморна палата наткриљена кипарисима. На подножју њеном жуборе морски вали. Оа тугом и чежњом стоји једна усамљена жена наслоњена па зидине. То .је елегија ишчезле велелепности античке. У валима, који у свечаном такту ударају о обалу, жубори лабудова песма далеке прошлости. Она жена, што тужи, носгаје Ифигонија, која „душом тражи грчку земљу." Доцније слике истога сижеа разликују се од ових. Док се у првима врхови дрвета, вијани ветром, повијају у лакој и пријатној кривини на лево, овде се кипариси уздижу у сталној вертикали. Ваздух притискује цео пејзаж оловном тежином својом. Море више не лежи мирно, нити се само лако покреће, већ велики таласи, крунисани неном, ударају о зидове и прскају високо по камењу. Грубе вертикалне линије зграде, која је измрвљенија и истрошенија, дејсгвују овде снажннје: оне појачавају утисак непријатне усамљености. То нас много тегање везује за ову пустињу од камена и воде, много нас интимније приближује женској ®игури на слики. Ова не корача више морској обали, нити се нежно и са пуно резигнације наслања на зид: као статуа укочепа опа као да. ниче из стене.

Контрасги између оловнога ваздуха и црвенкастих зидова овде су много јачи. Доцнија слика показује друге колоритичке детаље. Оиво небо са ружичастим вечерњим облацима шири се над нредгорјем, високим кипарисима, бокорима рододендрона, над једним ходником са стубовима. Последњи зраци сунчеви црвено су обојили овај ходник. Прозори блистају у вечерњем руменилу, предњи таласи загасито плавог мора одсјајују. На обали малог залива, у подножју једних степеница, стоји жена увијена у мрачно покривало. Таласи, иорубљени пеном, умиру пред њеним ногама. М.ртвачко острво. Отена у облику полумесеца, у којој су издубљени гробови, чини цело острвце. Над њим ведро нобо ноћи, испуњено светлошћу месеца, који је сакривен, те се не да видети. Око њега море. Између врхова овога полумесеца и сасвим у дну острвца алеје високих кипариса под бледом светлошћу месечевом образују улазак у загробни живот. Овамо се лагано приближује један чамац. Позади једна сенка, неублажима као и Судбина, весла у правилним покретима. Напред стоји укочено крај белог мртвачког ковчега једна утвара у бело умотана. Док је у Вили на мору оцртана меланхолија усамљеног живота, овде се износи хладни мир смрти. Тамо још гледа женска у даљину и нечему се нада. За мртваца, кога мирни и иеумитни веслач води мрачном вечном боравку преко водене површине, која немо ћути, нема више наде. Усправно у мртвачко) кошуљи стоји он пред ковчегом са венцима. Још само неколико удара веслима и циљје: стрмено сеновито острво са мрачним кипарисима, достигнут. Гробнице се мало по мало помаљају из мрака камених зидова. Химна смрти шуми пред суморним путником. У њу, можда, одјекују успомене из минулога живота и доносе утехе срцу онога, који мора да броди усамљен. Ово је најгласовитија слика Беклинова. Сиже је неколико пута понављан. Ове варијације показују, како је Беклин све снажније и снажније појачавао суморно дејство. Овде се више уздижу вертикални камени зидови, све се стрмије и више уздижу стене. Простор између каменог зида и оквира слике постаје све ужи, острво нриступа све ближе. Изгледа као да се чују удари весала, који мртвачки чамац ириводе гробљу. Изгледа да се над морем, над небом и дрвећем шири црни вео смрти. У свечаном бесконачном миру огледа се неумитност Судбине. Свети гај. Дугачко подводно место са зелеиом травом и белим цвећем. Оно је оивичено дрвећем: лево су тополе са светлим белим стаблима и сребрнастим лишћем, десно борови црних стабала и мрачна лишћа. У подножју топола олтар, на коме гори ватра. Поплочане стазе, које секу ово место, воде овоме олтару. Из тајанствених дубина шуме приближује се процесија свештеника у бело обучених. Они у ирвим редовима већ су пали на колена пред олтаром. Ови бели свештеници, који се помаљају из таме дубова, који у свечаном такту корачају и повијају се пред олтаром, који се ^гуши, изгледају као Фигуро античкога