Nova iskra

Све бегае насмејано око ове руље нритвореника, обујмљене разуздааом вееелошћу: осмехиваше сесунце на окннма тамничких прозора са гвозденим регаеткама, осмехивагае се плаво небо над дворигатем, па чак као да се и стари, прљави тамнички зидови осмехиваху осмехом оних биКа, која. морају гугаити у себи сваку веселосг, па ма колико им она у срце иродирала. Кроз решетке на прозорима женског одељења гледале су жене; и оне се осмехиваху, те им се зуби блистаху према сунцу. Све се около некако препороди, збаци са себе досадан суморан тон, гато навлачи тугу и чамотињу, и оживе нод утицајем смеха, који, као и сунце, чини да чак и блато изгледа лешпе. Спустивгаи зелено маче на траву, која, пробијајућу између камења, гаарагае дворигате, Зазубрина, узбуђен, задуван и знојав, терагае и даље своју дивља-чку игру.

— 0, псето, како он то вешто! — рече риђп младић. Људи посматраху свога забављача пресићсним погледом. — Мау, мау! — учини онај дугоња, магаући главом пут мачета, и погледа другове. Они, посматрајући маче, ћутаху. — Зар ће оно целог живота остати зелено ? — упита дугоња. — А колико ће још живети! — додаде један сед, висок иритвореник, чучнувгаи поред Мигаке. — Ето исутиће се на сунцу, длака ћо му се улепити и онда ће липсати. А маче маукањем парагае срце, изазивајући реакцију првашњем расположењу.

Ну смеха нестајаше. Вило га је сувише и он је заморио људе. Јога би но који хистерички цикнуо, неки продужаваху кикот, али већ с наузама . . . Најпосле насташе тренуци кад су сви ћутали, осим Зазубрине, ко.ји певаше, и мачета које тихо и жалостивно маукаше, пузећи по трави. Оно се бојом скоро не разликоваше од траве. Тело му беше глатко а глава му изгледагае већа, и оно, — јамачно га је боја ослепила и укочила му мигаиће — дрхтавим гаапицама, смућено гмизагае по трави, застајкујући, бага као да се лепи за њу, и неирестано маукаше. Еј народе, што си стао? Наш зеленко у зло пао! Риђи мацан жури, граби, Збунио се, не зна шта би ? објагањавагае Зазубрина мачје кретање.

— Да угине?... — упита дугоња. — А кад бисмо га окупали? Нико му ие одговори. Маче се вуцијаиге норед ногу ових грубих људи; жалосно бегае гледати га на оним мукама, а помоћи му се не могагае. — Фу . . . у . . . у! ја сам се опекао бојом! — викну Зазубрина, ирућивгаи се по земљи. Нико га не ногледа. Дугоња нриђе мачету, иодиже га, али га одмах и сиусти на траву, рекавгаи: — Све је у ватри . . . Затим погледа другове и жалостиво ироговори: .— Ето Мигаке! Нећомо га вигае имати! Загато смо убили животињицу ? Сад . . . — Ну, опоравиће се зацело, — рече риђи. Зелено ружно сторење једнако гмизагае по трави, посматраху га