Nova iskra

Београд, мовембра 1902. год.

Година IV.

Утисци С КАНЛЛА ДД (VI А н ш А

у°®*' О

тг

За време купања

ишта није бедшуе од парижана, у морским купатилима, за време кшпних дана. Поврнуте јаке од капута, отромбољена изгледа, с лицем тужнијим од кишног дана и натуштенијих веђа од натуштенога неба, шетају полако, тромо, лено,.. . дуж влажне обале. По неколико пута дневно пролазе и застају крај барометра, који се налази на крају главне улице, пре но што се на обалу дође. Загледају га са свију страна и увек им се чини као да се казаљка примакла, мало, месту изнад кога пише Леио време. А киша једнако сипи, хладно; сва околина у влази: са високих шалеза цури жута вода; море се пенуша, кључа и невесели парижани, заетајући још једном пред барометром, ударају га да виде на коју ће се страну мрднути казаљка, па се снуждеии враћају у своје сганове. Ообе мале, ниске; са тавана се осећа задај сушене рибе а из подрума допире киселина сидра и тежак мирис усољене моруне. А они, парижани, дошли у село, иа море, да се надишу чистога ваздуха! Али, опет, кад је леп дан, њихова радост не познаје граница: безобзирни су према свему и свакоме, — видеКете их у мору, крај обале, на Фалезима, у шуми, по околини, речју, свуда. Ове им припада, све им је пријатно, весели их све, уживају у свему. * ( * * После вишедневне кише, која нам већ и душу овлажи, данас је први леп дан откако сам дошао у Ииор. Игаетао сам до обале. Између кршевитих стена, под азурним небом, загало је зелено море у шљунковито копно. Обала покривена светом. Жагор, ларма, дрека,.. . Море надошло, пуно; немирни се таласи пребацују један преко

другог и запљускују у обалу повлачећи за собом неизбројно, сиво, јајасто камење: од напора их пена спопала, рекао би човек жедни су, — несташлук им не да да се воде напију, Чудновата је музика коју производе вали котрљајући гаљунак, тарући га један о други, којим јо нокривена сва обала у овом делу Ла Мангаа, — изгледа као да цинови преручују какве крупне орахе. Да би надвисили хуку мора, сви вичу, сви би хтели да се чују и стога се не чује нико сем једне опгате ларме узнемирена мора и нервознога света. Обала је подељена, затегнутим коиопцима, на три дела: средњи је део за странце, крајеви за мегатане. Првих дана, чудновато ми је звонила ова реч странци којом мегатапи називају госте који су, готово сви, Французи, од којих је већина парижана. Али, кад сам мало боље уочио и једне и друге, видео сам да их толика разлика у свему дели, да Нормандцима парижани изгледају више но странци. Доле, по шљунку, једва неколико стопа од воде, беле се разапети сунцобрани, а исиод њих леже нежне париске даме, безбрижно и немарно као да су на свиленим јастуцима топлих будоара. Ове су готово у белим хаљинама. Рекао би човек, кад их из даљине, озго, са Фалеза посматра, да се лабудови сунчају. Око њих су људи с кратким, бисиклетским, белим чакгаирима. Као да би могло без људи бити тамо где је оволико лепих жена! Између њих, играју се деца, босонога, са засуканим ногавицама до витне колена. Научена да мирно посматрају како им тихо плове лађице по басенима луксенбуршке и тиљеријске баште, у Паризу, сад трче узнемирена, сваки им живац дрхће, и радозналим усплахиреним очицама гледају како им се изврћу лађице на ситним таласима надогала мора. Пет је часова по подне. Сунце, јога доста високо, својим руменим зраком милује цео овај призор а повргаина се мора блиста кб да је позлаћена. Време је купању. У белим огртачима, жури се свет из кабина за свлачење, рекао би човек, бо.ји се утећи ће му океан. Ужи-