Nova iskra

- 822 —

вање јс гледати како се Јшју ова гипка тела осећајући иод ногама неиријатно кашењо које им смета слободном корачању и нокрај платнених сандала. Ео никад није на морској обали видео кад са лепог женског тела спадне огртач, пре но што ће га море загрлити, томе је тешко разумети оно што у том тренутку гледалац ос«ћа посматрајући неодважне прве кораке и хармоничне покрете руку, које изазива свежина воде. Већина је у плавом оделу за куиање, које се тако леио слаже са морским зелепилом. Олободиије, а које знају пливати, иду мало даље, те им се испод гиздаве капе види само лице, а по који пут тек, ири јачем покрету, провири каква бела ручица или обла нога. Још су заиимљивије оне, које лишене задовољства пливања, остају уз обалу, на велико задовољство гледалаца којих је увек много. А најмилије су оне које уче иливати. Изгорела лица, јаких мускула, као статуа каквог римског гладиатора, стоји учитељ пливања до пола у води. На развијено.ј му незграиној руци, нуној набреклих жила, лежи танано тело, обло, витко, иежно, иуно дражи.... У овом тренутку већина посматралаца завиди мору које их све грли једним загрљајем, које их љуби бескрајним нољупцем. Или, бар да су учитељи иливања! Већ иоједини излазе из воде. Даме излазе ирве, јер људи 'чекају да их при изласку виде. Мало номодрелих усница и побледеле коже, излазе полако, заморене али ииак кокетне. Уквашене капе наериле се мало у страиу и провирују косе, црне, кестењаве, смеђе, илаве, златне,. . . Хаљине се припиле уз тело: сваки се облик лепо види. Шта је уметност Фидијасова, шта су кипови Грчких богиња, крај ових живих статуа! Париски је мрамор таман нрема белини њихове коже; круте су линије Милошке Венере, крај ових гипких живих линија. * * * С ону страну конопца, седе мсштанке, чекају долазак рибарских лађица. У црним хаљинама и дугим занрегачама, боје старога гвожђа, изгледају као земни искоии из каменог доба. Смежурана лица опаљена сунцем, измучена изгледа радом, и неким вечним немиром у коме живе поморци, нокрај све своје спољашње хладнокрвности, њихови су иогледи упрти тамо, у иедогледну даљину где се море у небо продужује, одакле се, као кроз маглу, нејасно виде разапета једрила. У колико изгледају безбрижне при иепраћају својих на море, у толико су забринутија изгледа кад настане доба враћања. Мало, мало, па тек изиђу на обалу с великим старинским, једнокраким дурбинима којима нишане пучину. Оне које немају ових справа, прилазе им и запиткују их види ли се што на хоризонту. — Је ли, Жермен, да ли се, Вога ти, види наша лађа? — Не, не видим је.

— Ама иогледај добро, молим те; знаш је, лане смо је крсгили, баш кад си свога Жана опремала за војску. — Како је не бих знала, дали сте јој онако лепо име „Све ИсгЈсу и Марији", али је не видим. Ну чини ми се да ће оно бити Фејолова лађа, „Света Марија", познајем је по оној сирени на кљуну . . . Мало у лево, виде се још иеке, али су још далеко, не распознаје се пишта. — Велиш, види се Фејолова ? Дај Божо! и прокрсти се. Наши су се кренули у исги даи кад и они. Мора да је и наша међу оним лађама што се још добро не виде... Па, дабоме да је наша ! Заједно је отпутовала с Фејоловом, није чудо да се заједно и врате. . . Баш је штета, скоро ће ноћ, ие можемо се уверити јесу ли они ... У осталом, они су, сигурно, заједно су се кренули. Мало нодаље од воде, за једно 50 метара, сгоје у фронту, поређане, старе, ислужене барке. Искривљене, као немоћни инвалиди, леже и меланхолично иосматрају веселе таласе. Над сваком је ударена стреја: изгледају ко ниске сеоске стаје и служе за оставу разнога иоморског прибора. Озго, са Фалеза, нека невидљива ручица кида беле лиске маргаритина цвета и баца их доле, у воду, шапућући, можда, после сваке бачене лиске: воли ме, мало,. много, . . страсно,. . . до лудила, .... нимало, То к мору слећу неколико галебова. Већ им је тело у води, али им крила још стоје иодигнута. Сад, нолако, савијају их и пажљиво скупљају да их вода не укваси, као што би каква грацијозна дама савијала око себе своју балску хаљину, чувајући да је не изгужва. Већ је нристала уз обалу нрва барка, а и остале се приближују. Чекрци крче, снуштају се једра, савијају илатна. Људи, с чизмама преко колена, газе воду и у котарицама носе рибу. Пуна обала купаца. Међу мештанима умешало се и неколико странаца , а две, лено обучене даме хватају на хартији скице искрпљених рибарских жена. Горе, у врх обале, између старих лађица, стоје, уснравпо, ко у каквим великим дупцима, дебели трунци. Кроз две унакрсне рупе које су нробушене у горњем делу свакога трупца, укрштена су по два дугачка балвана. Један крај дугачког конопца привезаше за кљун од лађице, а други омоташе око трупца, ко око каквог великог камена. Жене које су дотле седеле, дигоше се и приђоше овим морским чекрцима. И док безбрижне парижанке у смеју и ларми остављају обалу, оне, с људима заједно, наслањајући се својим широким грудима на укрштене балване, иду у округ, обрћу трупац и, номоћу конопца који се око истог обмотава, извлаче барку на суво. Са обале, свуд унаоколо, чују се танка звона. То паисиони позивају госте на вечеру. У Иаору, 11. августа 1902. год. От. К. Павлови! °