Nova iskra

— 342 —

Филомелин, а из оног рогоза уцнелене Сиринге. Из блис таве пене, која крунише нлаве таласе, рађа се АФродита, као што се из младих груди које дршћу од љубавне чежње и страха рађа љубав, нежна као ружа која отвара своје нупољке. Из разнобојних круница цвећа помаљају се витке и нежне Фигуре и свежа девојачка лица, са осмејком на уснама и са погледима, из којих говори нежност и љубав. Дугачке сенке, које бацају предмети на месечини; светиљке које светлуцају у даљини из кућа расутих по коси једнога брега, над којим се спустила ноћ, иостају живе слике ноћних духова. Природа, у свима облицима њеним, узима ®орму живога створа, у чијим венама кружи крв, а у грудима куца срце. Из истог осећања природе, из кога су се родиле елике грчкога мита, постају Фигуре Беклинова света. Старом Грку пред једпим водопадом ствараше се визијанаге ним®е; у снажној бујици воде, која пада, угледало је његово око контуре лепих нагих женских тела, у пени њену косу која се лепрша; у роморењу воде у прскању пене осећао је њихио несташно брчкање и враголасти смех. Са истим очима, које у свему откривају људске облике, гледа Беклин у ирироду. У треску буре на висовима алписким њему су се појавили кентаури, који се боре; из подводних гребена морских о које се ломе таласи, помаљају се морске женске које се задиркују и враголају; ирозрачне паре, које се на извору дижу у тананим млазевима, стварају визију кола веселе деце, које се таласа, као магла, кроз светле пролетње облаке. Ну то нису само визије, које се рађају из узбуђених чула. Кентаури, пани, силени, тритони, најаде престављају људску животињу у заносу њене снаге. У њима се оцртава оиа друга половина „човека са две душе," човек, који се у својим осећањима показује без претворне маске, под којом је изигравао питомо и углађено створење, онако како га је природа донела на свет, пре него што је цивилизација његове страсти и његове инстинкте обукла у лицемерне Форме. Они су само иерсониФикације природних нагона, у којима се састаје људско и животињско. То је оно што их тако моћно приближује нама. Ми осећамо како смо слични са свиме што је у природи. То је поезија, у којој се сања о новом свету. Стварност није довољна да овај свет покаже у свој жестини његових сграсти и његових осећања. Нервозио и болешљиво иокољење наших дана не даје могућности, да се из његове средине црпу мотиви за престављање једне једре расе, која је још у свој бујности своје снаге. Беклин оживљава митска бића грчка; богове, које лепота њихова издаје за синове оних земаља, у којима увек греје сунце; кентауре, пане, силене, најаде и тритоие, који ће нас увек подсећати на Север својом бруталношћу, црвеним лицима својим, дебелим телима и доброћудношћу својом. Сва визија овога младога, и новога света реализирана је у слики Рајска иоља. Идеални нејзаж. Брегови које злати јутро; стене са којих пада један водопад. Доле пећина

од азура. — Из њо се излива вода у једно језеро, које оивичавају зелена поља, из којих се смеши цвеће. Испод сребрнастих јабланова олтар, носвећен боговима, око кога воде коло наги младићи и девојке у дугачким туникама. Украј језера млади пар ужива сласти невине љубави. Загасито плавом водом лагано нливају два лабуда један другоме у сусрет. Иза њих две нраве бразде, које се пружају све даље. Пред њима се ре®лектују њихови ликови у бледим пругама, које се губе у светлој пучини, у којо.ј се реФлектује небо са дивним облацима и мрачна група дрвећа. Две враголасте и несташне најаде крај једног жбуна од трске и рогоза. Косе су им урешене цвећем. Једна је плава друга црномањаста. Сунце чини светлом њихову белу кожу и прелива се у разнобојним призмама на краљуштима њихових бедара. На новршини, узбурканој њиховим несташним играма, ре®лектују се њихови ликови у белим и златним пругама. Кентаур Хирон тихо прелази преко језера. Његове ноге и реи просецају масу водену, остављајући за собом пену; сунчева се светлост игра на његову трупу, на његовим загасито сивим сапима са риђим пегама. Његову ћелаву главу овенчава цвеће, седе власи падају доле и мешају се са белом брадом. Љубоморним погледом будно пази он на једнога лабуда. Он слути Зевса, .јер иа леђима носи лепу Јелену. Кћи Дедина провукла је руку испод његове браде и држи се за врат његов; друга јој се рука игра велом од црвена газа, који се таласа око лепих голени њених. Уздигнуте главе она не гледа у лабуда: њен. поглед тражи још у небу слике њена сна о божанској љубави. Кад су се 1878. год. први пут појавила „Рајска поља" подиже критика врло велику грају. Свесни крити чари морали су притицати у помоћ сликару својим коментарима. Они у овој слики нађоше илустрацију једне сцене из Гетеова Фауста. Кентаур Хирон носи Јелену преко реке Пенеја пут рајских поља: достојанственост носи дражесну лепоту. Права вредност слике лежи у уметничком престављају једне несничке визије сликареве, у ведром расиоложењу и задовољсгву живота, које тако снажно избија из ове слике. Беклин је умео дивно нреставити море. Он га слика кад је мирно и кротко и кад је узбуркано у целом иросгрансгву свом. Оно је код њега свагда насељено немирним, живахним становницима. То су тритони и на.јаде, који цроводе идилски живот на таласима његовим. Морска идила. У иаоколо вода; необично фино кретање запенушених таласа и узру.јане површине морске; диван поглед у даљину. Хоризонат сасвим низак. Изнад њега облаци, који се еабијају на гомиле; јасна и прозрачна магла, каква се види само на мору. У средани узбуркана мора једна иљосната стена. На њој лежи снажна нага жена у једној пози ирепуној сензуалне немарности. Форме њена снажна тела су елегантне и гипке. Љене црне очи изражавају неукраћену страст једнога примитивног створења и иепрозриве су као и само море; дуга, црвено-нлава коса расута је по белом телу њеном. Са