Nova iskra

— 872 —

бол у апоетола Јована. Плаво-зелена хаљина очајне Магдалене, у таласастим превојима, посута звездама; црвенкаста хаљина Јованова; зелена трава, прогоарана цвећем; сив тон ваздуха; тамно-зелени кипариси у позадини и беле куле Јерусалима, што светлуцају у даљини, дивно се сливају у једну хармоничну целину. Овде је Беклин, као у Битки Кентаура, још једном разрешио тајну, да са мало Фигура даде утисак читаве гомиле. Ових пет фигура дају утисак целе верне пастве искупљене око Христа. Пустињик. Нред уласком у своју ћелију стоји један стари пустињик, одевен у грубо одело од сукна и пред статуом Мадоне свира на својој виолини вечерњу молитву. Детињски поглед, још једнако свежи образи уоквирени седом брадом, и дуга бела коса показу.ју да старац никако није познавао страсти. Лагано повлачи он гудалом преко струна на виолини и стоји као она калуђерица из средњег века, коју нека непозната музика доводи у екстазу, те, заборавпвши на цео свет у небеском сну свом, од векова се моли Богу у разрушеној цркви. Већ од толико година нема старац за Богородичину слику усрднијих поздрава од рвежа цвећа и чисгих звукова. Ну не радује се само Небеска Царица побожном човеку; звуци његове виолине домамили су и друге госте. На ружичастим облацима лебде мали анђели. На полу-разрушеном зиду ћелије стоје два анђела: један дечко плаве косе, који се задовољно смеје старчеву свирању и једна црномањаста девојчица сањалачких очију. Трећи враголастији анђелчић подиже се на врхове од прстију и вири кроз један отвор на вратима. Ну старац продужава свирање и не опажа ништа око себе. Од неонисане су лепоте и дражи његова простодушна и блага силуета, побожно држање његово и деликатни колорит целе слике. Олика побуђује оно осећање, које католичка деца имају, кад се намести Божићње дрво, а мајка им, пре него што се врата отворе, запева: „8Ш1е ШсМ, ћеШ^е ШсМ." Пустињик-иокајник, за који је, по речима гра®а Шака, служио као образац Тицијанов Св. Јероним. На окомку једног стрменог брега клечи пред крстом Спаситеља полунаг нустињик. Изнад његове главе лете јата гавранова, гачући; између дивљег дрвећа, што се око њега подиже, тужно просијава један део плавога неба. Све је озбиљно као и тешки и очајни бол у грудпма његовим. Са камџијом у руци шиба он своје грешно тело и тиме исиашта своје грехе. Ход у Емаус. Вечерњи пејзаж. Бура бесни. Врхови снажног дрвећа дубоко се нијају, а небом се гоне тешки облаци, кроз које се пробија суморна вечерња светлост. Цела природа стрепи у страху од кога се леди крв. Христос са своја два ученика у овој револуцији природе. Високо горе стоји жељени циљ отпочинка. Чисто се осећа, како ученици говоре: „Остани код нас, Господе, јер насгаје вече, а дан је већ превалио." Бог уводи Лдама у рај. Каменит предео. У даљини један раскошан пејзаж. Пред нама не стоји ни Јехова Старог Завета, ни Бог Отац, који је човечанству послао

Спаса, већ „драги Бог", како га осећају деца и народ' У велеленном оделу, посутом звездама, брижно обухвата он десном руком своје тек довршено дело. Он га се дотиче тако нежно, као да се боји да га не скрха. Левом руком показује ом Адаму рајски врт и даје му корисне поуке. Адам није схваћен ни као слика Господа, ни као праотац једног дуговечног поколења, већ као трошна груда земље, која је само добила Форму. Тешких удова и тешких појмова стоји он иепомично и као још неразумни малишан гледа упитно свога творца. Овај тако патетичан уметник у друга своја дела унео је тако слободан и тако ведар хумор, да у овом чисто немачком жанру, уметпост немачка нема ништа да му стави упоредо. Њему, истина, не беше непозната никака емоција душевна, од израза бола па до излива хучне веселости, али се ненадмашан показује оиде, где велику моћ карактерисања ставља у службу божанског хумора свог. Па ипак Беклин у својој уаетности није хумориста. Он се ту показује као човек изврсна расположења и онаке веселе нарави, каке може бити само ирава природна душа. Иан лови рибу. Обала морска покривена разнобојним алгама, високим дрвећем, сгенама. Ту два пана лове рибу. Један стари наслонио се на дугачку мотку своје удице и подругљиво се смеши: његов млади колега уловио је у своју мрежу једну најаду. Под тешким бременом повија се прут мрежин и крха се. Једним ударом свога репа могла би ова пола риба а пола жена однети собом у воду и прут и мрежу. Дивно је насликан престравл,ени израз најаде, која зна, по коју ће цену искупити своју слободу. Кентаур у ковачници. Један кентаур дошао је у сеоску ковачницу и показује своју болесну ногу ковачу, тражећи од њега да одреди дијагнозу. Збуњено и са сажаљењем смеши се „лекар" и слеже раменима. Зачуђене и иренлашене сеоске жене и деца дотрчали су овамо и радознало посматрају у нови век залугали изданак античке романтике. Беклин је у шали објашњавао слику: Једном се појави у Туркесгану сточна зараза копита, од које је оболео и јунак слике са коњским ногама. Сузана у куиатилу. У плаво-сивој води провиди се раскошни мозаик пода,, на коме се шћућурила нага и дебела лепотица; пар скупоцених обоца у дугачким, истегнутим ушним шкољкама њеним сва је одећа њена. Обожаваоци њени прикрали су се и са похотл,ивим изразом на лицу гледају лепотицу преко једног црвеног зида. Ту је првосвештеник, који се крије у скупоценој туники жутоцрвене боје — недостатак телесне пуноће надокнађује вата. По Сузаниним преплашеним очима глупа израза познаје се, како она осећа ради миловања пружену руку „смиреног" духовника, и ако је не види. Поред духовника је његов пријатељ упалих очију. Мислило се, да је слика алузија на неке савремене личности. Свети Антоније иридикује рибама. На једној морској стени стоји светац и држи придику рибама, које радознало извирују из воде. Сасвим позади види се затворена